Upoznao sam je kao što se po stoti put ponovo upoznaju baba-tetke na porodičnim slavljima- tako što ti priđu, izgrle te, pa ti kažu ko su i kako te znaju od kad si bio ovolicki. Ti se, naravno, u tom momentu ne sećaš da si ih ikada pre toga video, čak ni na ulici.
Kako nju takvu, belu, sitnu i plavu, kao sa neke freske, nisam ranije upamtio – pojma nemam. A tako mi i treba kad sam glup. Ja da sam ikada iz prve znao šta valja, ne bih bio tu gde sam, nego meni treba neko drugi da mi kaže da je nešto dobro da bi mi doprlo do mozga.
„A vi se znate?“ pita Božo pomalo zblanut, pomalo nasmejan kad mi se obesila oko vrata.
„Pa da bre,“ rekla je Dunja i klimnula ka meni. „Iz muzičke, sećaš se?“
Apsolutno se nisam sećao. Ali mrdnuo sam glavom i potvrdno promrmljao dok sam pokušavao da u nosu što duže zadržim miris njenog parfema. Jasmin neki, šta li je.
U muzičku sam išao jer me je samo to zanimalo, iako ni sa tim ništa nisam uradio na kraju. Božo je stalno govorio: „Mali, tvoje je samo da učiš.“ I ja sam se sa njim slagao, stvarno jesam, ali nije mi išlo učenje. Nisam mogao protiv toga. Zamaralo me je sve to, na kraju čak i gitara i klavir i bubnjevi.
Dunja mora da je, pomislio sam posle, svirala flautu. Videlo se po tome kako je pomerala prste dok je držala kašičicu i umakala je u sladoled od kruške koji je uzela kad smo konačno seli u poslastičarnicu. Retko sam viđao da je neko jeo sladoled u čašici, a još ređe da je jeo sladoled od kruške. To je bio dovoljan dokaz njene posebnosti.
Uzela je zalogaj, olizala sve, pa odmah navalila ponovo. Kad je bila pri kraju, ogrebala je ivice staklene posude, razmazala ostatke otopljene zelenkaste mase po glatkim rubovima i nezasito tužno gledala u njeno dno. U Boža je gledala drugačije i mekše. U mene nije gledala uopšte.
Preznojio sam se. Čokolada mi je sa korneta kapala po šortsu.
Kad se uselila kod nas, a bilo je to nekoliko meseci kasnije, već sam mislio da ću da poludim. Na čiviluku joj je visio kaput, svetlo siv i ozbiljan. U kuhinji je pored ovsene kaše držala kutiju granola iz DM-a koje je ujutru prelivala mlekom od badema. Vrh veš mašine odjednom je imao pletenu korpu iz koje je virila njena četka puna otpalih vlasi i horda šarenih šnalica od kojih su neke bile leptiri, a neke cvetići. Mirisao sam ih često kad nikog nije bilo u stanu. Opet taj jasmin, onda regenerator od jabuke, šampon za suvo pranje Tropical i Dunja, kad se sve ogoli.
Božo me jednom uhvatio.
„Šta radiš to, mali?“ pitao me dok su mi čekinje njenog češlja maltene bile u nosu.
„Gledam šta je sve navukla,“ rekao sam. „Jesi ti nekad video ovoliko stvari na jednom mestu?“
Jednom sam gledao dokumentarac o tome šta su najčudnije stvari koje Amerikanci prodaju na internetu. Neko je na Ebay-u otvorio licitaciju za tost koji je prepečen tako da je onaj reš s obe strane podsećao na Isusa kad malo zažmiriš. Izvrištao sam. Mislim da mi je bilo beskrajno smešno jer sam se pre toga navario do ušiju. Od kad je Dunja bila tu, duvao sam manje, ali sam je svejedno video u svakom parčetu. Uopšte nije bilo za smejanje.
„Na šta te ovo podseća?“ pitao sam je i sa tanjira podigao istostirani komad hleba. Spremao sam se da preko njenog lika, kose i ramena namažem džem.
„Ne razumem,“ rekla je ona nakon što je dugo zagledala mrlju. „Na šta treba da me podseća?“
„Ma nema veze,“ rekao sam i na tome se završilo.
Pojeo sam ga. Bio je hrskav. Dunja je bila lepa.
Život je bio drugačiji sa njom u kući. Ne zato što sam ja nešto drugo radio, nego zato što je sve te stvari odjednom prožimala. Ustajao sam u podne i sedao za komp. Mislio sam na nju. Spremao sam jelo, a ona je osim u hlebu bila i u grožđu bez koštica, pakovanju keksa, margarinu i krompirima. Bacao pljuge na pod, naručivao patike s neta i puštao kompilacije o kitovima na Jutjubu. I opet Dunja, Dunja, Dunja. Čak i kad sam pred spavanje s piva strugao nalepnicu, eto nje na flaši.
Kad bi me uz večeru pitala šta ima, pola toga nisam mogao da joj kažem. Prepričavao sam joj zato ove bezbedne stvari, a ona bi se nekad nasmejala. To mi je bilo dovoljno.
„Imaš te kitove koji imaju drugačije frekvencije od onih običnih,“ pričao sam joj, jedva siguran da sam kako treba zapamtio, „i onda ne mogu da se sporazumeju sa ostalima, nego ostaju ceo život sami.“
„A nešto da radiš ovako?“ pitala je na pola rečenice.
„Šta da radim?“
„Pa da nađeš neki posao. Kako ti brat radi?“
„Eh sad,“ odgovorio sam. „Kako Božo radi, pa to nema nigde.“
„Baš si blesav,“ rekla je, mada sam video da nije imala pojma. Verovatno joj nije rekao odakle nam pare, ali nema veze. Ja možda nisam bio dobar čovek, nije to, u suštini, bio ni Božo, ali prema njoj smo bili Samarićani.
Najgore mi je, mislim, bilo onda pred njen koncert. Tad samo što nisam eksplodirao. Svirala je za filharmoniju – jeste bila flauta – i, pošto Božo nije bio tu, a flautistkinja nije mogla da svira bez ogrlice oko vrata, morao sam ja da je zakopčam.
„Je l’ možeš čas da mi pomogneš sa ovim?“ zamolila me je.
„Daj,“ rekao sam, a ruke su mi se oznojile i pre nego što sam ih pružio.
Bio je to zlatni lančić. Napred privezak u obliku školjke, nazad najmanja kopča na svetu. Dunja je podigla obe ruke iznad glave, pažljivo uhvatila plave uvojke da ne upropasti frizuru i ostavila me tako da stojim pred njenim ružičastim, golim vratom. Ako je iko imao lepši vrat od nje, taj je trebalo da ide na robiju.
„Je l’ ide?“ pitala je, a ja sam shvatio da sam verovatno stajao i gledao više nego što treba.
„Ide, ide,“ rekao sam, tresao se i svakim centimetrom kojim sam mogao dodirivao njenu kožu svojom. Jeza me je uhvatila. Ne znam gde je ona bila, ali ja sam bio sam na svetu sa njom i mogao sam odmah da umrem.
„Stežeš me.“
„Molim?“ pitao sam.
„Stežeš me ogrlicom, udavićeš me,“ procedila je i ja sam olabavio stisak i na brzinu zakopčao. Sklonio sam se.
„Izvini,“ rekao sam, a ona me je pogledala s nečim za šta danas mislim da je možda bila neprijatnost.
Kad je posle svirala i sat vremena milovala instrument tim sitnim malim usnicama, Božo je spavao u sedištu, a ja sam brojao pokrete njenih prstiju i uzdisaje koje je pravila dok je duvala. Dušu bih prodao da sam mogao da budem ta flauta, pa da mene tako drži. O tome sam danonoćno razmišljao.
Pogledala me je u oči samo jednom tokom večeri, kao bičem preko cele sale pravo do mojih zenica, a onda brzo sklonila svoje reflektore na drugu stranu. Prsti su joj ritmično radili i zvučala je super. Koncert se završio. Tapšao sam glasnije od svih.
U kolima je ćutala. Ja sam pričao nešto o delfinima. Božo je vozio. Kad smo konačno došli, ona i Božo su se do ponoći svađali i posle šaputali nešto. Mislim da je bilo o meni. Božo mi je sledećeg dana držao bukvicu da se smirim i ne budem debil, da mu ne diram devojku i da se jednom u životu ponašam normalno.
Ja nisam rekao ništa, samo sam otišao u sobu i pisao neke pesme. Šta sam drugo mogao? Nisam ja bio kriv što je ona takva. Što postoji.
S njima je to dugo trajalo, ali završilo se na prečac. Jedno veče bio sam napolju i kad sam se vratio zatekao sam Boža kako sedi na kauču u hrpi na sve strane raščupane garderobe. Nije mnogo plakao, ali to samo zato što je pio. Ispričao mi je sve.
„S kim te prevarila?“ bila je jedina stvar koju sam ga posle pitao.
„S nekim kolegom iz orkestra,“ šapnuo je i otišao da spava.
Kad sam je video ponovo, dva meseca kasnije na žurki u klubu, u mene se sve sručilo. Povukao sam je za kosu i tako iščupao sve do WC-a. Plakala je, ali bilo mi je svejedno, hteo sam samo da se brzo završi i da joj glavom polomim lavabo.
„Što nisi mogla sa mnom, kurvo?“ prodrao sam se, a obezbeđenje me izbacilo napolje i pozvalo policiju. Ne znam šta je posle bilo, samo da sam joj izbio dva zuba iz vilice.
Iz zbirke priča Samodisciplina, 2023.
BIOGRAFIJA
Mestimično duhovita / ne zna da ćuti / ume da piše (i da čita)
Olivera Mitić je lečeni overachiever koji je završio dva fakulteta paralelno. Zato sada master rad (polako) piše na temu toksične produktivnosti, a od roditelja će posle odbrane dobiti „Nemoj više, molim te“ tortu.
Neko vreme radila je na Fakultetu za medije i komunikacije, pre toga u kulturi, a između i tokom ovih stvari mogli ste da čitate njene tekstove na nekolicini domaćih i stranih portala. Sada malo manje zuji na sve strane, pa joj se sadržaj mahom preselio na Instagram gde vodi stranicu „Tekst i grad“ i redovno preporučuje knjige, filmove i serije uz po neki dobar mim. (Penzionerski hobiji za spokoj duše). Neće da se ljuti ako zapratite.
Ispunila je sebi san iz detinjstva, pa joj prva zbirka priča „Samodisciplina“ objavljena u januaru 2023. i Olivera kaže da je to malo ironično ako je iole poznajete.
Povremeno organizuje radionice kreativnog pisanja, uglavnom kad zaboravi da nekad treba i da se spava.
Živi na internetu, a najčešće ovde: https://www.instagram.com/tekstigrad/