Dao sam otkaz na mesto prodavca u prodavnici zdrave hrane. Imao sam poslednju platu i nešto više od mesec dana da izdržim s tim novcem. Doneo sam odluku da u tom periodu ne radim ništa. Evenutalno da pregledam sajt za zapošljavanje jednom, dvaput nedeljno i pošaljem radnu biografiju na nekoliko imejl adresa. Nešto će već naleteti. Izležavao sam se na dnevnom svetlu. Uveče sam odlazio do Kompromisa, kafića smeštenog nedaleko od moje zgrade, pio i zapisivao misli u telefon.
Počeo sam da gradim kakvu-takvu romanesknu strukturu. Nezaposlen mladić bez ambicija luta gradom u potrazi za sitnim zadovoljstvima i, iznad svega, smislom svog bednog života. To je bila okosnica. Bio sam svestan da je to polje već uveliko istraženo, ali tešio sam se na razne načine. Od nekih čudnih pijanih pretencioznih misli o daru koji, navodno, posedujem, do čvrste vere u ideju da je književnost večna tajna, da niko ne piše isto, da je pisanje poziv od samog Boga i tako dalje. Ujutru bih se otreznio.
Negde u tom periodu, dok sam se zanosio iluzijama o sopstvenoj važnosti na književnom polju, javila mi se Kasja. Devojka s kojom sam proveo godinu dana u onom što će se ispostaviti kao jedina prava ljubavna veza u kojoj sam ikada bio. Iako smo raskinuli pre nekoliko godina, održavali smo odnos, s pauzama koje su dolazile relativno prirodno, bez forsiranja bilo kakve ideje o tome šta smo? U trenutku razgovora bila je u svojoj kući na selu, negde u Mačvi. Pitao sam je da li mogu da dođem i prihvatila je. Rekao sam da bih ostao mesec dana, ukoliko njoj to ne smeta.
– Planiram da napišem knjigu dok sam tu.
Imao sam utisak da najavljujem nešto pogano.
– U redu – rekla je – slobodno ostani koliko hoćeš.
Zaključio sam da je to ono što mi je potrebno – mir i zdrava, redovna ishrana. Nije ni čudo što ne mogu da pišem u Beogradu, opet bih se tešio, živim iznad jedne od najprometnijih ulica. Ne kuvam. Hranim se uglavnom po pekarama.
Iste večeri otišao sam do Marine i pozajmio još deset hiljada, da mi se nađe, i da novcem, s kojim odlazim na selo, opravdam svoje iznenadno pojavljivanje.
– Znaš, idem tamo da pišem knjigu – morao sam da objasnim.
– To je baš lepo – rekla je Marina i pružila mi deset crvenih novčanica.
Sutradan sam već bio u autobusu.
Ubrzo po dolasku na selo, zvanično sam smestio laptop na trpezarijski sto. Plan je, saopštio sam Kasji, da radim puno radno vreme – osam sati dnevno. Ne znam da li mi je poveravala. U svakom slučaju, nije morala mnogo da pričeka kako bi proverila sopstvene sumnje. Bilo bi naivno da ih nije imala.
Drugog dana započeo sam s poslom. Dva sata sam sedeo nad tekstom koji sam odštampao u Beogradu radi lakšeg snalaženja. Prvi put sam ga pročitao u celini. Bila je to zbrkana gomila rečenica. Nekako sam uspeo da sastavim uvodne redove. Počeo sam sa smrću oca. Koliko samo romana počinje smrću roditelja? Ne mogu da razmišljam šta je ko napisao. Sve je ionako već napisano. Da, to sam negde čuo i tako sigurno jeste. Pusti ruku. Setio sam se saveta mentora s jedne književne radionice. Pusti ruku. Sledeća tri dana nisam napisao ni retka.
Svakodnevno smo pripremali hranu. Vrata seoske pekare bila su zatvarana mnogo pre nego što bismo se nas dvoje probudili. Dakle, još pre podneva. Moja uloga bila je svedena na opštedruštveni minimum. Seckao sam povrće, čisto da ne izgledam besposlen. Ponekad bih promešao supu.
– Gotovo je, čini mi se – rekao bih tada.
Kasja bi prišla, probala i rekla:
– Nije gotovo, mora još malo da se kuva.
Bio sam na pragu velikog otkrića: supa je isto što i roman. Nisam propustio da to i zapišem.
Hrana je bila odlična. Takođe, imali smo veliki kućni bife na raspolaganju. Kasjini roditelji nisu pili. Samo su sakupljali, ne komentarušići brzinu kojom smo njihova ćerka i ja praznili boce. Tako rade plemenite duše.
Negde na polovini svog boravka na selu imao sam dvadesetak sređenih strana. To je ništa, potpun promašaj, pomišljao sam. Kako bih mogao da se posvetim romanu, Kasja je svaki drugi dan odlazila u dugačke šetnje ili posećivala rodbinu po selu, misleći da mi svojim prisustvom otežava rad. Jedino sam ja znao da to nije tačno. Ipak, ćutao sam, puštajući je da misli kako paralelno s njenim šetnjama nastaje kultni roman mladog autora. U stvari, većinu vremena sam provodio pred televizorom. Našao sam slovenački kanal s narodnom muzikom. Ugasio bih ton i oduševljavao se spotovima i seljačkom nošnjom.
Na kraju, pred sam povratak u Beograd, bilans je bio sledeći – trideset strana A4 formata. Moglo je da bude gore. Ta poslednja dva dana iščitavao sam tekst, doterivao ga. Brisao. Ovo nema nikakvog smisla, zaključio sam nakon čitanja poslednje verzije. Dao sam Kasji da prelista. Nestrpljivo sam gledao kroz prozor u dvorište kuće. Čuo sam kako ustaje sa stolice.
– Više mi se sviđa onih deset strana koje si napisao u Beogradu – rekla je.
Po povratku u grad, jedno veče sam završio na Urgentnom zbog povraćanja krvi. Danima sam rigao i iziritirao grlo. Doktor me je zamolio da objasnim kako je do toga došlo.
– Pa, bio sam mesec dana na selu i pisao – rekao sam i zaustavio se, shvativši da doktoru ta informacija nije potrebna.
Hteo sam da pomenem intenzitet opijanja. Iako se takmičarska strast nikada nije javila između Kasje i mene, i dremljivi posmatrač bi stekao utisak da pokušavamo da nadmašimo jedno drugo u piću.
– Vi ste pisac? – pitao me je doktor.
– Ne, ne volim tu etiketu, samo pišem.
Izgovorio sam poslednje kao da odgovaram na hiljadu puta postavljeno mi pitanje. Čudno, jer niko me ranije nije tako oslovio, nije bilo razloga.
– O čemu ste pisali?
– O sebi, valjda – odgovorio sam gledajući u musave podne pločice.
Pozvao sam Marinu da odložim vraćanje duga. Nju je interesovalo nešto drugo.
– I, kako je bilo, o čemu se radi u knjizi? – pitala je.
Ćutao sam.
– Jesi tu?
– Ne znam.
– Šta ne znaš?
– Ne znam o čemu se radi.
Lazar Pavlović
Iz zbirke “Priče o Adamu“, PPM Enklava, 2021.
Lazar Pavlović je rođen 1993. godine u Beogradu. Objavljivao je priče u književnoj periodici („Koraci“, „Dometi“, „Gradina“). Dobitnik je druge nagrade za studentsku priču na konkursu Službenog Glasnika 2020. godine.
