Put astronauta
Podne je a mesec stražar bled
lenjo lanisiram snove u kratere
Proleterska misija nije nemoguća
ako pođeš putem astronauta
Izvezla sam mape od mladeža
da ti se nađu platna kasiopeja
nekad si tako šaptao mojim dojkama
I čitava se galaksija rađala
iznad levog plućnog krila.
Svakodnevno se iseljavaju admirali
pa umesto krila nosim goblene
glancam prašnjave reljefe
ta mi je rabota omiljena
pored brojanja sedih pramenova
Ispraćam te i mašem iz doline sanjara
A zavodljiva ravnodnevnica zaslepljuje
polja kukuruza su nevini činovnici
horski pozdravljaju poslednji katapult
Digitalni svemir
Nisi me upozorio da je taština
tvoja sluškinja
zar se usamljenost ne
razmnožava listanjem feedova?
Možda ti jednom priznam
kako bez predomišljaja konzumiram
otupljivače za svekodnevicu.
Poričem i odbijam da verujem
da je najsjajnija planeta
postala tako okrutna
Premalo je činjenica
da se smire požari
iz mojih nukleusa
Dopustiću da sagore
sva sećanja na tvoja lica
Ako i odlučim da te
ponovo oživljavam
biće to spomen žrtvama
Da se zbune uspomene
koga to vaskrsavam
jer mi ništa nije svetinja
bez tvog zamajca u očima
Oproštajna povorka
Sedimo jedno naspram drugog
Moj turski sed ne komunicira sa
Tvojom geometrijskom bradom
Razdeljak simetrično povinovan
Mirisu citrusa i đumbira
Prkose moji rođendanski ljiljani
Osvrćeš se i sablasno čujem
“Ovo nismo više mi!”
Nespretno forhendom odbijam
Nadolazeće knedle
I što tiše da ne čuješ izdajice
Streljam ka tvojim trepavicam
Urličem na moje da se ne pokoravaju
Dok nemušto prinosimo ostatke
Ova oproštajna povorka
Dosledna je minutu ćutanja
Strada osmeh pod ruševinama
Bez službi spasavanja
tvoj me miris jedini reanimira
I otkida neizrecivi monolog
“nemoj još da ideš”
da poslednji put prizovem sve magove
da vreme stane i ukopa nam tabane
Ivana Vukmirović
