Aleksandar Petrović Babić: Skok u raskošnu sutrašnjicu

Hladni predeli

tišina me rasporila
i iz mene
počeo je da veje
brbljiv sneg

morala si dobro
da se zaštitiš
debelim crnim kaputom
grudi su ti podrhtavale
pod grubo pletenom tkaninom
čitava polja maka
rasla su iz tvojih rebara

moja usta-makaze
sekla su
u srećnija vremena
njihove tek proklijale pupoljke
mišje-sive betonjerke
bez ornamentike ptica
dekorisao sam makom

tada smo se kupali
golih bedara
u knjigama ukradenim iz biblioteka
i dozvoljavali vetru
da nas veže
kao amater knjigovezac
i ukoriči kako mu je zgodno

tada sam još bio čitljiv
sada pak
deca iz naselja sriču slova
što vire
iz mojih kostiju
i pitaju se
šta sve to znači

znaju
ako dlanovima dodirnu
moja pleća
osetiće kako peče
led
ova zima biće hladna, zaista

Dragan 1

Mačija čeljust

hiljade godina jurnjave
da napunimo
već krcate gradove
i istresemo strah iz sebe

nove rase pasa
nove košulje za zdravija tela
novi životi razapeti
preko starih smrti
ciničniji su
od utešnog zagrljaja pogrebnika

uplašio te je otkucaj
sopstvenog srca
telo u telu
ostrvo iza pamuka
natopljenog krvlju
koje ne možeš kontrolisati

napisala si
da ćeš posle smrti
postati anima
kakvog gangstera
ili tiranina
kome ćeš u snu šaputati

nežnije kroz javu koračaj

ali danas
jedino što želiš je
da ugasiš svoje nerve
kao million plutajućih sveća
na površini
prusko-plavog jezera

legneš na parket zagledana
u lavirint tavanice
i pustiš
mačiju čeljust vremena
da u igri grize
tvoje žilave dlanove
i prste

ti možeš biti gaza
na posečenom
obrazu sveta,
znaš to

13023589_1032728490130430_545635701_n

Mandela efekat

sa tvojih butina
odgrizao sam
najbolji komad mesa
za svoje vozove

i već sledećeg jutra
otišao u veliki grad
najveći grad
čije ime ne umem da izgovorim

zavukao se u prvi pab
i pustio pilule
da se otapaju
pod sluzavim nepcima

iza barmena
na halapljivom ogledalu
moj lik imao je
problem s autentičnošću

postao sam uveren
da su moje oči
vešt falsifikat
poverovao u
račvanje dimenzija

govorila si
kako nikada nećeš otići
da prepoznaš moje telo
kada se budem obesio
zamišljenom linijom ekvatora
i sručio u more
kao užareni meteor

umesto toga
obukla si moj sportski sako
stala ispred ogledala
i docrtala sebi
trodnevnu bradu

oštrim žiletom odsekla si kosu
načinila zaliske
posula dosta pepela
po vlasima
i kaišem pritegla grudi

slomila si potpetice
a moje italijanske kaubojke
napunila starim magazinima
iz tatine kolekcije
eks-ju osamdesete

na izlazu iz zgrade
odmerila si poprsje
bogate komšinice
i pozvala je na bandži skok
u raskošnu sutrašnjicu
zatim otišla
mrtvozorniku
i rekla,

pošaljite limene orkestre
natrag
u visoke peći

od sanduka
napravite police
za petparačku literature

rodibnu vratite u inostranstvo
neka oplakuju
ranjeni dolar

džuboks narikače
preobucite u pank bend
velike distorzije
koju niko ne može da obuzda

zaboravite na sve
procesije
sakramente
mimohode praćene olujom
i blage kiše
poslednjih počasti

od sada sam ja ON
i tu se više ništa
ne može
učiniti

Aleksandar Petrović Babić
Iz zbirke “Gotam bluz”, PPM Enklava, Beograd 2018.

Share