Srđan

SRĐAN SEKULIĆ: HRONIKA DUKAĐIN VILAJETA

II

„Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj mene grešnoga; Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj mene grešnoga; Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnoga…..“ odbijala se molitva od pećinskih zidina, koji su je dalje raznosili po kršu metohijskom duboko u noć.
Posle toga se moglo jasno čuti grcanje, pa plač…… i na kraju vrisak. Isti onaj vrisak, kojim je Hristos vapio Gospodu pred samu smrt na krstu. Čak su i zveri prokletijske utihnule na trenutak.

Jutro. Rab Božiji, monah Serafim otvori oči, pa prvo što progovori beše: „Hvala ti, Tvorče, što me udostoji da se i ovo jutro dičim tvojoj slavi svekolikoj.“ Jutarnji zraci kupali su mu obraze i gustu crnu bradu, koja mu je padala do pasa i on se, inače uvek ozbiljan, na trenutak osmehnu. Mantija na njemu beše crna, ali izlizana. Sprali su je planinski brzaci od redovnog pranja. Monah stavi svoju skufiju (monašku kapu) na glavu, umi se studenom vodom koja mu je stajala u činiji pokraj improvizovane postelje, pa stade pred ikonu Vladike Hrista, uze molitvenik, jedinu knjigu koju je imao sa sobom pored Svetog Pisma, i očita nekoliko jutarnjih molitvi. Nakon toga, kao što to biva nekoliko hiljada puta na dan, poče ponavljati „Isusovu molitvu“ u sebi i činiti metanija. Kad završi sa molitvenim obredom, zapali vatru, pa u jedno lonče koje je poneo sa sobom iz manastira, stavi suhe travke koje je brao čitavog proleća i leta, i zakuva čaj. Iako je bila polovina Oktobra, još uvek nije udario mraz kakav zna udariti na toj nadmorskoj visini u to doba godine. Topao čaj, mešavina nane i kamilice, utoli mu glad na neko vreme, i on se stade spremati da izadje vani. Valjalo je otići do reke i uloviti ribu. Znao je da će ovih dana u Dečanskoj Bistrici raditi pastrmka.

Monah je posmatrao vodu i misli mu otploviše za njenim brzim tokom. Setio se onog kobnog dana od pre petnaest godina, kada je uradio nešto zbog čega će se njegov život promeniti iz korena. Dana koji se odigrao u Beogradu 1999. godine. Dana kada je mrtav pijan obeščastio jednu devojku u…..
„Neeeee, neću na to da mislim. Oprosti Bože meni grešnom. Oprosti Bože.“- uzviknuo je na sav glas i uplašio krdo ovaca koje je u tom trenutku prolazilo pored njega na putu ka ispaši. Ispred i iza ovaca, po tri karabaš šarplaninca , i na samom kraju, čovek sa ćulahom (kečetom) na glavi pored koga je išla jedna devojčica.
Monah Serafim se za trenutak postidi, te mu čitavo lice prekri crvenilo. Onda se seti da ga verovatno ne razumeju i umiri se. Kada su se starac i devojčica našli na relativno maloj udaljenosti, on zapazi da poznaje starog čobanina. Viđao ga je po planini kako tera ovce na ispašu. Starac mu je mnogo puta ostavljao po parče tople pogače na putu kojim se monah kretao od pećine do reke.
U trenutku kada su prošli tik uz njega starac stavi desnu ruku na grudi i blago se nakloni. Devojčica, ili već devojka, zarumenela u obrazima, klimnu glavom i spusti pogled. Monah skide skufiju i uzvrati im pozdrav naklonom. Nikada, za ove 4 godine kako živi kao isposnik sam u pećini, nije progovorio sa ovim dobrim čovekom koga je vrlo retko sretao. Razumeli su se pogledima. Znali su sve jedan o drugom i o uzajamnim mukama samo iz pogleda, verovao je monah Serafim.
Pošto je ulovio tri pastrmke, krenu putem ka svojoj pećini. Bilo je skoro podne i trebao je da pripremi obrok. Dok se kretao teškim planinskim stazama ka svojoj špilji, on spazi kako se nešto puši u umotanoj beloj krpi na putu u blizini mesta na kome je svakog dana pecao. Bila je to topla pogača. Dobri stari čobanin mu je ostavio znajući da će tuda proći. On je pokupi, poljubi je, prekrsti se, pa se pomoli Bogu za dušu starog čobanina i njegove, verovao je, unuke.

Noć. Božiji sluga Serafim kleči na kolenima i čita Sveto Pismo. „Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj mene grešnoga“…- ponavljao je molitvu u sebi u pauzama čitanja, dok nije odlučio da završi i skolpi stranice Knjige.
„Presveta Trojice, pomiluj nas; Gospode očisti grehe naše; Vladiko, oprosti bezakonja naša; Sveti, poseti i isceli nemoći naše, imena Tvoga radi.
Gospode pomiluj, Gospode pomliju, Gospode pomiluj.
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“
Crna pletena brojanica klizila mu je sve vreme kroz prste desne ruke. U tom trenutku Božije milosti i blagodati, kada je završio sa molitvom koja mu je unosila najviše radosti u srce, opet mu na trenutak pade na pamet devojka i onaj kobni trenutak. Bio je alkoholičar i narkoman tada. Bežao je od svakodnevnice i rata opijajući se svakodnevno. Taj klub, ta muzika, devojka koja ga je mamila čitavu noć svojim đavolskim plesom i onda ga odbila kada joj je prišao i pokušao da je poljubi u naletu najveće strasti.
„Ja sam samo jedan običan grešnik“, pomisli u sebi monah sa gađenjem. „Običan grešnik koji će se pržiti u Paklu za svoja dela“- pa okrenu pogled ka ikoni Bogorodice Trojeručice čije je lice osvetljava sveća i zaplaka.

„Čujem ga svaku noć kako plače….. eho od planine“- reče starac svojoj ćerci.
Ona je pospremala kuću posle večere. Živeli su u malom katunu od drveta u podnožju planine. Ispred kuće, nedaleko od dvorišta moglo se videti turbe njene majke preminule na samom porođaju. Devojka skinu maramu sa glave i rasplete kosu. Otac je pogleda u tom trenutku, pa se postide i spusti pogled na svoja stopala. Bila je prelepa, u dobu kada žena počinje da pupi i on je to uviđao svakodnevno. Danima je razmišljao o njenoj sudbini tu na obroncima Prokletija. Svakakvi ljudi su se motali ovuda od posle rata. Nije više to bio mirni gaj kakvim ga je stari čobanin pamtio iz svog detinjstva. Bilo je lovokradica, švercera…. čak je nedavno naišao na mazgu koja je bila natovarena nekakvim braon kesama. Nije se usudio da je zaustavi. Čuo je priče od prijatelja iz grada da je taj planinski put postao „put droge“ i da iz Albanije svašta stiže tim stazama na Kosovo. Čobanin uze đugum (posebna vrsta čajnika na dva nivoa) sa šporeta, pa sipa sebi toplog čaja da ugreje stomak pred spavanje.
„Đulsija je već devojka za udaju. Gde ću joj naći muža, i to nekog poštenog čoveka u ovoj čuki, Allahu dragi“- zabrinuto pomisli u sebi starac.
U daljini, iz obližnjeg sela, melanholični ezan kakav može zvati samo mujezin albanske nacionalnosti, stade opominjati na vreme jacije namaza. Starac ispruži ispucale dlanove, pomoli se, i leže u svoju toplu postelju na kratki počinak.

Srđan Sekulić

Share