Sara Kopeczky Bajić

„Pazi kako se ponašaš“, upozorila me mama dok je parkirala ispred bakine i djedove kuće. Zrak je mirisao na snijeg. Kopala je po stražnjem sjedalu i vadila poklone za cijelu obitelj. Uzela sam maleni paket zapakiran u sjajni modri papir. Prevrtala sam ga po prstima, važući ga.
„Oće li i Marin doć’?“, upitala sam, gledajući u ime ispisano majčinim krasopisom.
„Neće, u Zagrebu je“, rekla je brzo i uzela paket iz mojih ruku. Bacila ga je natrag na stražnje sjedalo. „Bit će sam ga zaminila s didovim. Tako mi i triba kad sve motam u isti papir“, promrmljala je, pregledavajući hrpu darova.
„Šta je, tu je. Dođi, idemo unutra“, rekla je, i zalupila vrata auta.
„I, Tena? Nemoj spominjat’ Marina isprid babe i dide.“ Premještala se s noge na nogu, možda kako bi se zagrijala, a možda od nervoze.
„Zašto?“, upitala sam je i namrštila se. Marin mi je bio drag. Otkako ga je upoznala, mama se češće smijala.
„Postoji pravo vrime za sve. Sada je još rano za takve razgovore“, ušutkala me, i pozvonila