**
Uđe u Križevcima veliki čovjek, sjedne mi preko puta. U vlaku klima ne radi, ne mogu se otvoriti prozori. Kraj je šestog mjeseca. S glave mu znoj kapa po trbuhu bez prestanka, košulja mu je sasvim mokra, prozirna, hlače mu mokre do koljena. Tu i tamo, kad ne može izdržati da mu znoj probija obrve i ulazi u oči, obriše se golom rukom i skine znoja da bi se mogla napuniti manja čaša. Zove nekog na mobitel, kaže oduševljeno: Karte mi se otvaraju ko nikada!
**
Jednog zimskog popodneva Miroslav se vraćao kući iz nevoljne šetnje. Iako od svog izdavača nije dobio novac koji mu je neophodan za život, put do izdavaštva, a naročito povratak, mnogo su mu teže pali. Trudio se da olakša sebi nepodnošljivu hladnoću, neprestano razmišljajući o tome kako će ubrzo ponovo biti u svom domu koji mu pruža neizmernu toplinu, komfor i stvaralački mir. Krajem svake sedmice, Miroslav odnosi nove tekstove na pregled. Ovoga puta, izdavaču se nisu dopali, ama baš nijedan, ali to Miroslava nije naročito uzrujalo. Znao je da će sve biti u redu, samo da stigne kući. Tamo ima dovoljno hrane za narednih nedelju dana, tako da mu novac neće biti neophodan, snaći će se i bez njega. A do tada će već nešto napisati, jer u kući, u kojoj je vrlo malo boravio u prethodnom periodu, uvek pronalazi inspiraciju i veru u svoje spisateljske sposobnosti.
– Ne, bio je to Pipo.
– Pipo, ovčar?
– Da, ali ne onaj na koga ti misliš.
– Stvarno? Koji onda Pipo?
– Pipo, čiji je vlasnik onaj visoki košarkaški trener.
– Uh, njega mrzim.
– Da, i ja.
– Ali, da, sad to mogu da zamislim.
– Vidiš.
– Odvratno!
– Odvratno!
– On je pišao na naše drvo.
– Čekaj malo, je l to kiša?
– Hm, ne, izgleda kao da jeste, ali nije.
– Imaš kišobran?
– Ne.
– Kako god, brate, ne mogu da verujem da je Pipo to uradio.
– Brate, nije normalno to što je uradio.
– Jutros sam pišao tamo.
– Da, brate, i ja sam.
– Mogao je to odmah da nanjuši.
– Brate, ceo kraj zna da je to naše drvo.
– Naravno.
– Naravno, a on je otišao tamo i pišao.
– Zalajao si na njega?
– Eh, jesam, ali bio sam unutra, a prozor je bio zatvoren i nisam siguran da je mogao da me čuje.
– O, siguran sam da te je čuo.
– Misliš?
– Apsolutno.
– Šta ćemo sad?
– Hajdemo u park, do fontane Richarda Gerea, da ganjamo golubove!
– Ne, mislio sam na Pipa.
– Hm, hajdemo u park, do fontane Richarda Gerea, da ganjamo golubove!
– Odlična ideja!
Bruno i Marko otišli su u park da ganjaju golubove. Golubovi su zobali mrvice. Ljudi su se okupili. Snimali su pse kako ganjaju golubove. Ljudima je bilo zabavno da gledaju pse kako jurcaju kao ludi za golubovima. Ljudima je bilo zabavno i da gledaju golubove kao beže pred psima. Kada bi poleteli, golubovima bi mrvice hleba ispadale iz kljuna. Smešno. Sve dok nisu uhvatili jednog i rastrgli ga na dva dela.
– Više hrane za nas!
Reče Eric, sarkastični golub.