U Beogradu, tokom studentskih dana, prvo sam živeo na Starom gradu, u Zmaj Jovinoj ulici, tačno preko puta Filozofskog fakulteta, u sobi u stanu kod bolesno mršave bake čiji je pokojni muž bio partizan i jedan od vođa narodnooslobodilačkog ustanka u Sremu. Potom sam, igrom slučaja, prešao u stančić koji se nalazio u blizini Tašmajdana, u Ulici 27. marta, u zgradi a koja je pre rata, valjda, bila bolnica za kožne i venerične bolesti; u tom stanu sam živeo sa sestrom od starijeg strica M. S njom sam se preselio u mračni, trosobni, prizemni stan – ispred čije terase je, pamtim, rastao hibiskus – u novosagrađenoj zgradi na Mirijevu, u Ulici Nade Purić, na koji ne bih trošio previše reči. Napokon sam se obreo u Savamali, u Karađorđevoj ulici, naspram hotela Bristol (nadomak Železničke i Autobuske stanice, odmah iza Picinog parka kod Ekonomskog fakulteta, uz jezive prizore sunovrata gradskog života, gde sam čitao Mansardu i čuo glas Danila Kiša. Govorio mi je kako je, dok je pisao svoju satiričnu poemu, mislio baš na moju studentsku sobu, moju Mansardu).
Kada me je gazda jednog jutra izbacio na ulicu, razočaran time što nisam uspeo da sprečim naplatu nekakvog kockarskog duga u vidu bezobrazne pohare njegovog pokućstva iz tog epskog stana, u kom su se mnogi događaji odigrali filmskom brzinom, završio sam, poput izbeglice, na Karaburmi, u Uralskoj ulici broj 44, u blizini fabrike kotlova, u uskoj sobi koja je bila širine mojih raširenih ruku, u spratnoj kući, sa zapuštenom baštom koja je izazila na ulicu i s K., prelepom K., nedodirljivom K., koja je – od svih mojih sentimentalnih želja – postala samo moja cimerka, a ja tek njen pesnik. […]
Dogodilo se mnogo toga u stanu u Uralskoj ulici broj 44, na radničkoj Karaburmi. Bilo mi je lako da budem kuvar za K. Ona je volela jela koja sam strastveno pripremao: dinstane pačje grudi, supu od fazana, zapečenu pastašutu, povrćem punjenu ćurku, zečetinu iz rerne, pileći paprikaš s knedlama, ladnjaču od pet jaja, krmenadlu s belim lukom, krompir u čakšire, sos od višanja… Da sam imalo podložan lirskim zanosima, rekao bih, recimo, da je K. bila moja Frenki, a da ja nikad nisam postao njen Džoni. Bio sam pomalo nezahvalno ljubomoran na to što je njena soba bila mnogo prostranija od samice koja je meni dodeljena; spavala je na tvrdom, džinovskom ležaju odsutnog gazdaričinog sina, koji je u Čikagu vozio kamion.
Jedno vreme su u kući s nama živeli i kao zift crna mačka Anđelija (poklon za moj dvadeset šesti rođendan) i keruša Beki (koju nam je, kada je otišla u posetu sinu, na čuvanje ostavila gazdarica; u Mokrinu, gde je inače živela, komšijama je pričala kako se stara, olinjala i bezuba Beki nalazi u hotelu za pse; zbog njenih izmišljotina, a svako iz svojih razloga, K. i ja ćemo zauvek napustiti stan na Karaburmi). Spratna kuća u Uralskoj 44, po mom useljenju, ubrzo je postala umetnički rezervat za moje kolege, pisce, pesnike, filozofe, dramaturge, novinare, istoričare umetnosti, slikare, vajare, muzičare, prevodioce, političke aktiviste… Hrane i pića, to je istina, uvek je bilo dovoljno za sve. Pseudosimpozijumi i arhibahanalije trajali su bez prestanka. Nekada bi nevino i bezbrižno na jednom ležaju spavalo po troje-četvoro mojih gostiju, stisnutih kao u orahovoj ljusci jedno uz drugo. (Moj brat S. je bio zgrožen haotičnim životom u toj ludoj kući, u kojoj se retko kad moglo znati koliko njih će u njoj zaleći, a koliko osvanuti. Jednom me je posetio i rekao: Hvala i nikad više.) Ipak, ja sam svoju krevet-lađu, što se ljulja na pučini izgubljena u tamnoj noći, sebično delio, po dolasku na Karaburmu, samo s umetnicom ili, u vreme dok sam kratkog daha pisao poeziju, samo s gimnazijalkom. O tim noćima neću napisati ni slovo, ali ću o noći provedenoj s pesnikinjom reći nešto kasnije tek reč-dve.
Nisam još stigao ni da raspakujem ono malo stvari koje sam doneo u mornarskoj vreći, a dobio sam obaveštenje da moram hitno na put. Iz zaječarskog Doma omladine su mi javili da sam jedan od finalista Festivala mladih pesnika Jugoslavije „Mladi maj“ i da je neophodno da učestvujem na završnoj pesničkoj smotri na kojoj će nastupiti svi kandidati za prestižnu festivalsku nagradu. Padala je kiša kada sam nakon dugog puta stigao u Zaječar. Kao da nije bilo dovoljno što je vreme užasno, nego me je pride još i strašno bolela glava. Domaćini su bili iskusni i predusretljivi. Nakon porcije ćevapa s lukom koje sam nevoljno sažvakao, iz gradske kafane smo se uputili pravo na proglašenje pobednika. Manifestacija je iz nekog razloga kasnila. Sedeo sam u prvom redu i čekao. Napokon, da li sam dobro razumeo predsednika žirija?, moja pesma „Georgije Zecowski stvori ženu“ proglašena je za najuspeliju. Ja sam poeta laureatus? Kao da sam zalutao u neku svoju uobrazilju, izašao sam pred malobrojnu publiku i suviše tiho pročitao stihove: „[…] tako slepa za moj bol / očiju nemaš“. Predsednik opštine mi je potom uručio debelu kovertu s novčanim iznosom nagrade. Šapatom i krišom mi reče: „Novac nije bio problem, zaista, nego nismo mogli da pronađemo lepak kojim da zalepimo kovertu. Jedva smo pronašli drvofiks, zato smo, izvini na tome, malo kasnili.“ Svečana večera, uz bogatu trpezu, upriličena je u podrumu fabrike piva, koja je baš te godine počela da proizvodi lako pivo tipa pils. Kišno veče je proticalo mirno sve dok se lokalni pesnici nisu pobili oko nekakve stare zađevice. (Naredne godine sam u Zaječaru upoznao čoveka koji je u kafanskoj tuči izbio oko Dušanu Preleviću Preletu, ali i s čuđenjem gledao kako tokom izleta na Gamzigrad naši proslavljeni pesnici pucaju iz vojnog pištolja. Koga li su zamišljali da streljaju?)
Po dolasku na Karaburmu, odmah s vrata sam oduševljeno pobacao novčanice po dnevnoj sobi. K. i ja smo se cerekali, ludi od sreće. Dugo nam je potrajao taj novac, čijeg tačnog iznosa više ne mogu da se setim. […]
Nema sumnje da su moj sivi život na Karaburmi obojili, da se izrazim neuvijeno, napregnuti odnosi s tri mlade žene. Beograd je devedesetih, takođe, bio siv, nadut, smrdljiv i prljav kao leš utopljenika. Pamtim ga po protestnim šetnjama protiv režima – koji je nezaustavljivo ulazio u terminalnu fazu – ali i po tome što sam u njemu voleo umetnicu koja je jedne noći sanjala rogove crnog đavola i gimnazijalku đavolski britkog jezika i uma, za koju sad neodmereno kažem da bi se njene duge, kovrdžave kose postidela i Nora Džojsova.
(Intermezzo: Lešek Kolakovski, Razgovori sa đavolom – „Ali kako to da đavolske sile ljubav rađaju?“)
Najživlje se, ipak, sećam dijaboličnih dana provedenih u Uralskoj 44 sa cimerkom, pametnom, odanom, čestitom, velikodušnom i očaravajućom femme fatale iz Mokrina, pred kojom sam uvek bio manji od makovog zrna. K. je moj nedostižni „kontinent koji nije smeo / biti pronađen“. Njima sam posvetio većinu pesama koje sam pisao tih nekoliko meseci, oduševljen ponovnim otkrićem pesnika u sebi. Pojedini stihovi su doslovno fraze koje sam od njih čuo; to su upečatljive rečenice koje su mi Aglaja, Eufrosina i Talija upućivale u različitim stanjima raspoloženja.
A ona koju nisam nikada imao, ni na koji način, jeste pesnikinja za koju potpuno odgovorno tvrdim da se bavila veštičarenjem. Upoznao sam je slučajno, kretali smo se u bliskim pesničkim krugovima, ali sam, inadžija kakav već jesam, bio nameran da baš ta nepoznata devojka nadomesti emotivnu prazninu koja se otvorila nakon iznenadnog pucanja sentimentalne veze u čiju elastičnost i čvrstoću sam naivno polagao previše nade. Sećam se, nakon što smo u kratkom telefonskom razgovoru dogovorili sastanak, otišao sam po nju u Studentski dom „Patris Lumumba“. Čekao sam u hodniku, ispostaviće se monstruozno dugo, dok ona, kako reče, samo skokne do sobe po četkicu za zube i pidžamu. Napokon, bilo je već kasno popodne kada smo stigli do mog stana u Uralskoj 44. Veče smo proveli gledajući neki stari holivudski film koji se, po ko zna koji put, davao na državnoj televiziji. Ne mogu reći da nije bila zgodno devojče, ali je bila cliché: ni po čemu posebna. Nakon tuširanja, uvukla se smerno u moj uski krevet, ali je nogom slučajno zakačila zihernadlu kojom sam bio prikačio pamučnu prostirku koja je stalno spadala s ležaja. Poskočila je u krevetu, zbacila ćebe sa sebe, počela nešto da mumla i da se krsti. Rekla mi je: „Znaš li šta znači pribadača zakačena za krevet?“ Ne. Nije mi otkrila svoj veštičji nauk. Pokušao sam da zaboravim njeno pitanje i posvetim se istraživanju njenog zgrčenog, krutog i poput zimskog mora hladnog tela. Potrajalo je dok se nismo, sasvim mehanički i bez požude, potpuno svukli. Iako nadohvat ruku, u svojoj nagosti postala mi je još nepristupačnija: moj krevet je, eto tako – nenadano, postao „mrtvo more / u kom otpacima svoje ljubavi / hrani ćorave pse moje strasti“. Činilo mi se da ni ja njoj nisam bio po meri. Odsutnog duha, bez volje i strasti, priljubljeni jedno uz drugo, prepletenih, mršavih nogu, samo smo ležali i ćutali. A onda je, kao navijena, počela da priča o svojoj poeziji, koju sam odranije poznavao i nisam njome bio naročito oduševljen. Optužila je, što mi je zvučalo neverovatno, jednu moju prijateljicu – danas etabliranu pesniknju, koju sam onomad bio upoznao u Zaječaru – da joj je pokrala najbolje stihove. A onda je počela da priča o mom poznaniku, pesniku, s kojim je, a to nisam znao, bila u kratkotrajnoj, burnoj ljubavnoj vezi. Raskid s njim, to priznaje, teško joj je pao. Mrzela ga je toliko da je, na drveni prag sobnih vrata, ekserima zakucala njegovu nagrađivanu zbirku pesama. Svima koji uđu u njenu studentsku sobu naređivala je da skaču i gaze po toj ubogoj knjizi. Sad mi je jasno zašto sam je toliko dugo čekao u hodniku Studentskog doma: verovatno je uklanjala svoju bizarnu umetničku instalaciju. Nakon što je završila s tom ispovesti – s kakvim uživanjem mi je samo dočaravala svaki detalj te male zlobe! – zamislio sam različite scenarije u kojima postajem žrtva njene osvete: zaklan, skuvan i pojeden kao kakva kokoška. Tada sam dobio ideju za pesmu „Ja sam mrtva žena“. Više sam bio budan nego što sam te noći spavao pored pesnikinje. Ujutru smo se pozdravili i obećali jedno drugom da ćemo se uskoro opet videti, iako smo oboje u sebi ponavljali: „Nikad više. Nikad više.“
Srđan V. Tešin
Iz romana “Moje“, Arhipelag, Beograd, 2019.
Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaeset knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada Borislav Pekić), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu Zlatni suncokret i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019).
Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj.
Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika.
Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press.
Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine.
Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi.
