U Beogradu, tokom studentskih dana, prvo sam živeo na Starom gradu, u Zmaj Jovinoj ulici, tačno preko puta Filozofskog fakulteta, u sobi u stanu kod bolesno mršave bake čiji je pokojni muž bio partizan i jedan od vođa narodnooslobodilačkog ustanka u Sremu. Potom sam, igrom slučaja, prešao u stančić koji se nalazio u blizini Tašmajdana, u Ulici 27. marta, u zgradi a koja je pre rata, valjda, bila bolnica za kožne i venerične bolesti; u tom stanu sam živeo sa sestrom od starijeg strica M. S njom sam se preselio u mračni, trosobni, prizemni stan – ispred čije terase je, pamtim, rastao hibiskus – u novosagrađenoj zgradi na Mirijevu, u Ulici Nade Purić, na koji ne bih trošio previše reči. Napokon sam se obreo u Savamali, u Karađorđevoj ulici, naspram hotela Bristol (nadomak Železničke i Autobuske stanice, odmah iza Picinog parka kod Ekonomskog fakulteta, uz jezive prizore sunovrata gradskog života, gde sam čitao Mansardu i čuo glas Danila Kiša. Govorio mi je kako je, dok je pisao svoju satiričnu poemu, mislio baš na moju studentsku sobu, moju Mansardu).
