Beležnica
Izvukavši beležnicu, skrenuo je više pažnje na sebe nego da je potegao oružje.
„Ovako sam naučio“, rekao je kao da se izvinjava.
Sigurno je bilo pre sto godina. Nosio je farmerke, kosu vezanu u rep, na čelu mu se uvio sedi čuperak zbog kog je još više izgledao kao prestareli dečak.
Nikom se nije dopao. Čim je stigao, Gile i Rile su ga pretresli, a Svetlana mu je izrecitovala šta sve ne sme da pita. Tek tad su ga pustili do ležaljke na kojoj sam se sunčala.
„Napisala sam svoju prvu pesmu“, rekla sam, znajući da ne smem da zvučim pripremljeno. „Niko ne veruje da će biti hit, ali meni se sviđa.“
On se lenjo osmehnuo i otvorio beležnicu.
Najavila sam nastavak turneje i očekivani repertoar, što je bio Svetlanin posao, ali svet je morao da se uveri da sam dobro. Podsetila sam publiku da sam počela kao manekenka za dečju konfekciju, nastavila kao plesačica, na prvim snimcima jeste pevao neko drugi, ali sam ovo sada prava ja.
„Važno je da škola ne pati“, rekla sam i namignula mu. Morala sam to stalno da ponavljam, iako školu mesecima nisam videla.
Ništa još nije zapisao, a pogled mu nije pao niže od mog vrata. Razlikovao se od onih sa kojima obično imam posla, ali možda nam je u ovom času bio potreban neko takav, iz ozbiljne kuće, koji će umeti da plasira priču. Ne znam ko još danas čita, ali pojaviti se u štampi i dalje je mera uspeha. Nekima je prvi put tek u čitulji, rekla bi Svetlana. I to je bio uspeh.
Sa kapije su doprli povišeni glasovi. Čuvar je na travnjak doveo namrgođenog mladića i devojku, a Gile i Rile ih nisu pustili da priđu. Svetlana je požurila pred njih.
„Moramo biti brzi“, šapnuo mi je gost. „Šta imaš da mi kažeš?“
Nisam znala na šta misli, ali osetila sam koliko je nestrpljiv. Saslušavši pridošlice, Svetlana se besno okrenula i uprla prstom u njega.
„Ovaj je uljez!“, uzviknula je. „Izbacite ga!“
Sklupčala sam se na ležaljci. Prvo sam pomislila da je on, da me je pronašao, da je nekako uspeo da se provuče do mene. Uporno sam uglavljivala fizionomiju našeg gosta u ono čega sam se sećala, ali previše detalja se nije poklapalo.
Nagnuo se ka meni, ne preteći, više da bi mi se poverio.
„Mora biti kažnjen, znaš to. Nije se slučajno zatekao u tvojoj garderobi i ovo ne sme da se desi nekoj drugoj devojci. Pomozi mi da ga uhvatimo.“ Olovkom je kucnuo po beležnici. „Kakvu je masku nosio?“
Nisam se više osećala kao prava ja. Tražio je da mu pomognem, a izgledalo je kao da on pomaže meni. To me je zbunilo. Dok sam oklevala, ščepali su ga Gile i Rile.
„Intervju se prekida“, objavila je Svetlana.
„Neka ostane“, rekla sam tiho, ali me nisu čuli. Ni majka, ni moji anđeli čuvari.
„Znam da ti govore da je ovako bolje!“, vikao je dok su ga odvodili. „Ubedila si sebe da se ništa nije desilo, ali neće te proći, čuješ? Neće!“
„Ništa se nije desilo“, dobacila sam za njim. „Pobegla sam mu.“
Majka je krenula da me ućutkuje, ali on me ionako nije čuo.
Pristiglom paru bilo je neugodno. Želeli su da poprave raspoloženje, ali nisu prestajali da zure u moj bikini, oboje.
„Desio se propust“, rekao je mladić. „Izvinjavamo se. S nama treba da radite intervju.“
„Ko je on?“, pitala sam gledajući kako ga izbacuju na ulicu.
„Više niko“, odgovorila je devojka. „Crna hronika, slavni kolumnista, ispravljač krivih drina. Čitaoce to više ne zanima. Ne mogu ni da zamislim šta je hteo od vas. Znate, malo mi ga je žao. Sigurno je potegao stare veze, ali i s tim je svršeno kad se bude pročulo da je dobio otkaz. Hoćemo li?“
Dok ih je majka služila pićem, pokušala sam da ga spazim kroz ogradu. U jednom trenutku mi se učinilo i da jesam, kako pokušava da vidi nešto kroz živicu.
„Napisala sam svoju prvu pesmu“, rekla sam.
Nisam zvučala pripremljeno, a njih dvoje su gladno beležili u telefone sve što govorim.
Oto Oltvanji
