Popela sam se na drugi sprat. Drugi sprat je bio svež i tih kao zaboravljen. Soba se nalazila na kraju hodnika, to me je baš oraspoložilo. Kraj, okrajak, ćošak, to mi je blisko. Sasvim pristojna soba, drveni krevet, solidan dušek, čista posteljina. Pored je bio mali orman sa kliznim vratima, nekoliko polica, prostor sa par različitih ofingera. Ofingeri kao da su ljudi različitih nacija, jedan debeo, beo, plastičan, Amerikanac, pomislim. Drugi tanak, crven, plišani, možda Indijanac. Treći od žice, sasvim tanak, taj nisam bila siguran ko je, verovatno Japanac. Naređali su se tu kao odbor za doček, nasmejala sam im se od srca. Malo kupatilo sa umivaonikom, tuš kabina pregrađena zavesom, okruglo ogledalo sa belim plastičnim ramom, moj lik u njemu koji me je prepao. To nije onaj lik koji čovek namesti za ogledanje, na koji se vremenom navikneš i prepoznaješ ga kao svoj, ne, to je onaj lik kojeg sretneš slučajno i koji skoro uvek izgleda kao potpuna budala. U dubini sobe uzak i visok prozor pored kojeg je pisaći sto i drvena tapacirana stolica. Odmah sam raspakovala stvari, volim to da radim, i inače, kada god doputujem negde, odmah raspakujem i složim stvari. To je stav. Pribor za pisanje, sveske i blokove za crtanje sam poređala na sto. Legla sam na krevet, obučena, da malo ispružim leđa. Odavno imam problem sa kičmom, stalno brkam kifozu i sklerozu. Zvuče kao sestre iz nekog antičkog mita koje su, recimo, vukle na leđima građu kojom je sagrađen Partenon, pa im je pukla kičma noseći tu građu. Zato su ljudi voleli da kažu da su one zapravo kičma antičke kulture, ko je lud da se lati takvog posla a da ne misli da će mu kičma pući, te su, eto, silom prilika, bolesti kičme dobile imena po njima, nije redak slučaj da neka bolest dobije ime čoveka.
Kifoza i Skleroza, sa vencem u kosi, lepe kao Boginje.
Milica Vučković
Odlomak iz romana “Boldvin“, Lom, 2019.
