Ana Miloš: Kraj raspusta

Kad smo se vratili s maminih daća, tata je već bio pijan. Jedva pogađajući dvosed u dnevnoj sobi, izgovorio je reči koje nikad neću zaboraviti: Vi niste moja deca.

Stojan, moj brat blizanac i ja nismo znali šta to znači, ali smo se dogovorili da ne pitamo njega, već strica, koji je radio kao inspektor u gradskom MUP-u.

Stric je bio iznenađen pošto smo se pojavili kod njega u kancelariji, dan posle sahrane. Mislio je da se nešto desilo, a kad smo mu potvrdili da nije i rekli šta smo čuli, prebledeo je.

Vrteo se po kancelariji, pokušavajući na sve načine da nas izbaci napolje, ali Stojan je bio uporan, ne prestajući da postavlja pitanja. Moja ćutnja je, rekla bih, delovala još gore na stričevu savest.

Stric je odnekud izvukao flašu žestine i čaše. Sipao je, kad mu je zvonio mobilni. Morao je da se hitno javi zbog slučaja. Videlo se da mu je laknulo što su nekog ubili. Rekao nam je da ga nazovemo uveče; kako ćemo tad da popričamo o svemu.

Ceo dan smo proveli u stanu, razmišljajući i raspravljajući čija smo to deca.

Tata se vratio kući tek oko šest uveče. Celog dana je bio nedostupan. Nije nam ni poruku poslao. Ovlaš se pozdravio s vrata, zatvorio u spavaću sobu i pojačao ton televizora.

Stojan i ja smo se našli sa stricem u devet uveče, u kafiću blizu policijske stanice. Stric je nervozno vrteo paklicu cigareta, pušio i pijuckao rakiju. Bilo je leto. Dan se tek smirivao.

Pokušao je da priča o nečem drugom, ali naša mrtva lica dala su mu do znanja da ne može da vrda.

Potvrdio je, najzad, ono za šta smo se plašili da je istina. Rekao je da naš tata nije naš tata. Pravi otac nam je neki Miloš Lišin, koji stanuje u drugom gradu. Živi daleko, u. Ali to je sve što zna. Meni se učinilo da krije još dosta događaja iz prošlosti. Stojana je zanimalo zašto nam to ranije nisu rekli? I ko je taj Lišin? I gde tačno živi? I da li stric može da nam nabavi adresu?

Kad smo se vratili kući, tata je spavao, a Stojan i ja smo iskoristili njegovu oduzetost da pričamo celu noć. Pre nego što se sasvim razdanilo, dogovorili smo se da ćemo naći Miloša Lišina i saznati istinu.

Tata je prestao da se obeznanjuje po ceo dan, počeo je da odlazi na posao. Pio bi samo uveče, umereno.

Stojan i ja sačekali smo prvu subotu. Šparali smo novac za sladolede cele nedelje. Uz našu slabu ušteđevinu, to je bilo dovoljno za hranu, piće i karte do.

Sva sreća, prezime Lišin nije često, pa smo preko interneta našli samo trojicu ljudi, naših mogućih očeva. Jednog smo kontaktirali i pristao je da se nađe s nama, pošto smo slagali da pišemo članak o njegovoj poeziji. Drugi je nestao. Iza njega je postojala samo gomila pogašenih profila na raznim socijalnim mrežama. Treći je bio ponosan na svoj posao, dovoljno da celom svetu otkrije gde radi. Njega ćemo lako naći.

Autobuska stanica bila je blizu kafane u kojoj je trebalo da se sastanemo s prvim Milošem Lišinom. Stojan je pratio uputstva s telefona i brzo smo dospeli do lokala. Kelner i pijanci su nas gledali znatiželjno, ali niko nam ništa nije rekao. Pošto smo naručili sokove i porciju pomfrita, svi su nastavili sa svojim ustaljenim poslovima; prevrtali novine, piljili u prazno, pili.

Miloš Lišin je kasnio. Stojan i ja smo pričali o tome da li će barem malo da liči na nas. Odnosno, mi na njega. Oboje smo povukli na mamu. To je bilo očigledno svima koji su poznavali nju i nas. Stoga nije bilo šanse da ga prepoznamo po sopstvenim likovima.

Niski, proćelavi čovek s crnim rancem na leđima nam je bojažljivo prišao. Nismo ga ni primetili, dok nije, preglasno, pitao da li smo mi Stoja i Stojan.

Upoznali smo se, naručili piće, pa se neobavezno zapričali s Milošem Lišinom, lupetajući nešto o njegovoj poeziji. Iz ranca je, kroz pet minuta, izvukao desetak svojih knjiga, podelio nam ih i rekao da ih je sve potpisao. Stojan i ja smo vrteli listove, ovlaš prelazeći očima po posvetama, preznojavajući se od pitanja koje je trebalo da postavimo.

Miloš Lišin je otvorio usta kao da će nešto da kaže, pa se nasmejao. Kad ga je napad prošao, naručio je još jedno pivo i dugo nas gledao. Stojan je bio odlučniji, pa ga je prvi pitao da li je ikad bio s našom mamom. Lišin nas je ubeđivao kako nikad nije upoznao našu mamu. Tvrdio je i da nikad nije bio u.

Odmah sam mu poverovala. Stojan nije. Želeo je da zna kako možemo da budemo sigurni da nas ne laže. Miloš Lišin je slegnuo ramenima, smeškajući se: Ne možete.

Popio je pivo, a kad se uverio da smo mi njega lagali, besno je pokupio knjige sa stola, potrpao ih u ranac i otišao. Mi smo sedeli zblanuti. Nismo znali kako da reagujemo.

Stojan i ja smo platili, pa se zaputili ka geodetskoj firmi u kojoj je radio drugi Miloš Lišin.

Sekretarici smo objasnili ko nam treba, a kad nas je pitala zašto, ućutali smo. Nije htela da nas pusti, dok joj ne kažemo. Utom, čovek je prošao hodnikom, pričajući telefonom. Izgovorio je svoj mejl u slušalicu: miloslisinetmejltačkakom. Potrčali smo k njemu, a sekretarica je krenula za nama.

Miloš Lišin je zbunjeno gledao čas u nas, čas u sekretaricu, koja nas je uhvatila za majice i pokušala da izgura napolje. Stojan je urlao, a ja sam zaplakala. Ako smo mogli nešto da sa sigurnošću kažemo tog dana, to je da je Miloš Lišin bio slab na ženske suze. Odmah je rekao sekretarici kako je sve u redu. Poveo nas je sa sobom u kancelariju, tešeći nas milovanjima po potiljcima. Poželela sam da nam je on pravi otac.

Dao nam je vode da se smirimo, a onda nas pitao da li želimo još nešto da popijemo. Umesto odgovora, Stojan je ispričao zašto smo se našli u.

Miloš Lišin se zavalio u stolici. Zagledao se u sto pred sobom, a onda je ustao, zatvorio prozor i upalio klimu. Komentarisao je kako mu je vruće, vrteći se po kancelariji sve užurbanije. Klima-uređaj je brzo ohladio malu prostoriju, ali Miloš Lišin i dalje nije mogao da se smiri. Išao je gore-dole, u krug oko stola; čas bi se nalaktio na policu s fasciklama, čas bi seo na sto, sve vreme trućajući kako mu je vruće i pitajući nas da li je i nama tako vruće.

Meni je, čak, bilo hladno.

Najednom, Miloš Lišin se uhvatio za glavu. Postao je težak, svaki pokret delovao je kao usporen film. Jedva se dovukao do stolice i sručio u nju. Onda je pao na sto i nije se pomerao.

Stojan je otrčao po sekretaricu, a ja sam tupo gledala u telo pred sobom. Nisam znala da li je i dalje živ. Pomislila sam kako liči na mamu. Zatekla sam je u sličnom položaju.

Hitna pomoć je odvela Miloša Lišina, a sekretarica je siktala na Stojana i mene. Želela je da zna šta smo mu to uradili. Pretila je da će zvati policiju. Stojan ju je odgurnuo, povukao me je za ruku i krenuli smo niz ulicu, dalje od geodetske firme. Sekretarica je išla za nama i pretila, pokazujući mobilni telefon kojim je, kao, htela da pozove policiju. Meni je dozlogrdilo. Bila sam umorna i uplašena. Htela sam da već jednom saznam istinu po koju sam došla u. Okrenula sam se k sekretarici, otela joj mobilni iz ruke i zafrljačila ga iza nje. Sekretarica se osvrnula za mobilnim, vrisnula kad je videla kako se lomi, a to je bilo dovoljno za Stojana i mene da pobegnemo.

Primirili smo se u parkiću. Seli smo ispod drveta, kraj male fontane. Hladovina i hladna voda su nam prijali. Stojan je otišao do pekare i vratio se s pecivima i još vode. Kad smo se okrepili, proverili smo gde se nalazi hitna pomoć i otišli tamo.

U hitnoj pomoći su nam rekli da su Miloša Lišina odmah odvezli u bolnicu. Otišli smo do gradske bolnice i lagali da smo deca Miloša Lišina. Iako to niko nije doveo u pitanje, rekli su nam da sad ne možemo kod njega jer je pod sedacijom. Imao je slab srčani udar.

Ispred bolnice nas je zaustavio čovek koji se predstavio samo kao Miljković. Pitao nas je da li smo mi deca Miloša Lišina. Ja sam zinula, a Stojan je spremno nastavio da laže. Pošto je čuo potvrdu, Miljković se široko osmehnuo. Rekao nam je da su deca Miloša Lišina odavno mrtva. Stojan je bio uporan. Kazao je da možda nismo deca tog Miloša Lišina, ali da smo svakako deca nekog Miloša Lišina iz. Očekivala sam da će Miljković da se naljuti, da će biti grub s nama. Naprotiv. Njega je sve to zabavljalo, tako mi se barem činilo. Rekao je da je on iz policije i da nas je Lišinova sekretarica prijavila. Položio je šake na naša ramena i poveo nas do policijskih kola, parkiranih ispred bolnice.

Seli smo na zadnje sedište, a Miljković je zaključao vrata. Klima je radila, pa je u kolima bilo prijatno.

Preko radio-stanice, Miljković je javio da nas je našao i da nas dovodi u stanicu. Pogledao nas je preko retrovizora i upitao koliko imamo godina. Ispalila sam laž, ni ne razmišljajući da li je to u redu ili ne. Rekla sam da smo punoletni. Istina: bićemo punoletni za nedelju dana. Ja minut pre Stojana, iako se on uvek ponaša kao da je stariji.

Miljković nam je rekao kako ništa nismo pogrešili i da nema razloga da se plašimo. Interesovalo ga je je samo šta mi radimo u. Ćutala sam, a Stojan je umesto odgovora rekao da nam je stric policajac. Stričevo ime je na Miljkovića delovalo poput Sezame, otvori se. Okrenuo se u sedištu i pogledao nas, pa skupio usta. Pošto nije verovao, Stojan mu je pokazao sliku s mobilnog telefona, gde smo stric, on i ja u zabavnom parku, s rumenim šećernim penama u rukama.

Miljković je uzeo mobilni i zadubio se u sliku. Nije mogao da veruje da je to naš stric – njih dvojica su zajedno bili na akademiji. Vratio je Stojanu mobilni, pa javio preko toki-vokija da nas neće dovesti u stanicu jer nema potrebe.

Odveo nas je na piće, u obližnji kafić. Razgovarali smo o stricu. Pitao nas je kako je, šta radi i da li se oženio. Ustaljena, dosadna pitanja ljudi koji imaju više od dvadeset i pet godina. Onda se uozbiljio. Nagnuo se k nama i tihim glasom nas pitao šta mi to tačno radimo u.

Pošto je Stojan objasnio koga i zašto tražimo, Miljković je zaklimao glavom, pa nas ponudio s još jednom turom. Odbili smo, pa smo odmah krenuli.

U kolima je Miljković, preko crnog monitora zakačenog za kontrolnu tablu, pronašao adrese sve trojice Lišina. Miljković je znao adresu Lišina koji je ležao u bolničkoj postelji. Preostale su dve. Na jednoj je bio pesnik, a na drugoj naš mogući tata.

Dovezli smo se do oboda grada, gde su mahom bile niske, stare kuće. Većina ih je bila oronula. Ona koja je nama bila potrebna izgledala je pristojno. Videlo se da ljudi koji žive u njoj brinu o svom domu.

Miljkovića smo zamolili da ne ide s nama. On je klimnuo glavom i rekao da će da nas sačeka tu gde nas je i ostavio.

Treći Miloš Lišin bio je mnogo stariji od prve dvojice. Imao je sigurno preko šezdeset i pet godina. Sede, masne kose i kože posute staračkim pegama, teško se kretao uz pomoć štapa.

Ponudio nas je keksom i sokom. Sedeli smo u velikoj dnevnoj sobi koju su ispunjavali zvuci televizora i vonj mačaka. Prozor je bio odškrinut, a šaloni zatvoreni, tako da je bilo mračno.

Mačke su se muvale oko Stojana i mene, a Miloš Lišin je seo u fotelju, pogledao nas, pa se okrenuo televizoru, kao da nismo tu. Stojan i ja smo se gledali, širili oči i mrdali glavama, nemo se dogovarajući. Stojan je prelomio i prizvao Miloša Lišina iz televizijske kome. I njemu je kazao našu priču, a Miloš Lišin je slušao, trepćući očima uvećanim naočarima stakala. Pokušala sam da nađem sličnosti. Da li su to bile i moje oči?

Najednom, Miljković se pojavio u kući. Mačke su frknule i razbežale se po ćoškovima sobe. Lišin se teško pridigao i pružio ruku da se upozna. Miljković je prošao pored njega, prišao Stojanu i meni i naredio nam da izađemo. Stojan se pobunio, ali Miljković je bio odlučniji.

U kolima nam je objasnio da je ovaj Miloš Lišin bio u zatvoru dva puta, a da mu je suđeno još pet-šest puta, samo što nije bio osuđen. Htela sam da znam zašto je robijao, ali Miljković se napravio da me nije čuo. Rekao je da je pozvao našeg strica i da nas vodi na ručak, a da stric već kreće iz. Jalovo smo se pobunili kako nije imao prava da to uradi. Prokomentarisao je kako taj monstrum sigurno nije naš otac i odvezao nas do centra grada.

Stric i Miljković su pričali duže od sat vremena, sve vreme se tapšući po ramenima i udarajući po grudima. Dogovorili su se da će ostati u kontaktu, pa da će se već na miru videti. Onda smo otišli iz.

Stric je bio besan, ali nije urlao na nas. Stao je ispred zgrade, pa se dogovorio s nama: on neće reći tati za naš izlet, a mi nećemo da prijavimo odakle nam ime Miloš Lišin.

U stanu je bila prijatna promaja. Svi prozori su bili otvoreni, a između ragastova i vrata tata je stavio po papuču, kako se ne bi pozalupala.

Tata je spavao u dnevnoj sobi, ispred upaljenog televizora. Na stočiću kraj njega bile su tri flaše piva. Bio je obučen u bokserice i raskopčanu košulju. Stojan ga je pogledao, pa otišao u sobu. Šutnuo je papuču i zalupio vratima. Tatu je to trglo, nazreo me je kroz san i krmelje, promrmljao nešto, pa se okrenuo i nastavio da spava. S ulice je dopirala dečja graja. Nebo se nećkalo između ljubičaste i narandžaste. Sve je to na mene ostavilo snažan utisak. Ne znam zašto.

Prišla sam frotiru složenom na naslonu dvoseda, rasklopila ga i pokrila tatu. Sklonila sam flaše piva, a iz frižidera uzela novo. Sela sam u stolicu kraj tate. Otvaračem sam smakla metalnu kapicu s vrha boce i popila malo. Nije mi se dopalo, pa sam odložila flašu na stočić. Ugasila sam televizor i slušala tatino teško disanje. Probala sam ponovo da popijem pivo, ali ni tad mi se nije dopalo. Prosula sam ga u sudoperu, pa izašla na terasu. Grad je bio žut. Izgledao je kao stara fotografija.

Razmišljala sam o tom danu i svemu što se meni i Stojanu dogodilo. Koji od tri Miloša Lišina je naš otac? Loš pesnik, geometar slabog srca ili senilni prestupnik? Ili pijanac na dvosedu?

Nalaktila sam se na ogradu terase i zagledala u semafor. Automobil na raskrsnici je prošao na crveno svetlo. Sad smo svi imali svoje tajne.

Ana Miloš
Iz zbirke “Kraj raspusta“, Narodna biblioteka Jovan Popović, Kikinda.