NIKAD NEĆU ZABORAVITI
neku ženu koja čita prusta
u tramvaju u gdanjsku
i debelog mačora koji mi je
pojeo palačinke
kad sam bila dete
neću zaboraviti
kako je mama vrisnula
kad su joj nešto javili telefonom
i jedan pogled
na nebodere iz jednog hotela
nikad neću zaboraviti
red za vize
i kako smo igrali frizbi
pijani u berlinskom parku
pred zoru
onda neću zaboraviti
kako su uju vadili iz vojske
jer je bio rat
babinih šaka koje se tresu
neću zaboraviti kad se rodila sara
a ja bila na bazenu
emigraciju
jednu drugu treću
neću zaboraviti
kad sam te ugledala
na stepenicama u knjižari
nikad.
IZGNANI
rekla je,
(jednom pored mora,
pile smo vino
i dočekale jutro)
rekla je:
kao da sam zapela
i tamo sam ostala
u toj noći izgnanstva
i nije više bitno
u koji brzi voz sednem
i u koji grad stižem
nema kuće za izgnane
kao da sam zapela
sećam se još
osećaja mučnine
i nije bitno
šta se gura u ovu utrobu
sirovo povrće
ili teška hemija
uvek je isto
bez obzira na ljude
uprkos ljudima
tuga izgnanih je nepremostiva
a usamljenost napada
kad se najmanje nadaš
kao da sam zapela
u toj noći
i ne mogu dalje
rekla je.
setim je se
kad hodam gradom
i vidim izgnane
u naručju nose
decu koja se smeju.
ŽIVETI DANAS I UVEK
jedna žena
ubijena je u gazi
pokušavajući da spase
palestinsku kuću
imala je 23 godine
umrla je
i to je nama danas
usputna vest
dok kuvam ručak
u ušuškanoj kuhinji
do mene dolaze
reči sa radija
ubrzo zatim džingl
veseli glasovi najavljuju
da se život nastavlja
bez obzira na smrt
madona peva justify my love
peku me oči od luka
nervira me tup nož
otvoriću širom vrata terase
jer iznenada mi treba vazduha
i onda se buka sa ulice
meša sa glasovima iz radija
bespomoćno sedam
na klimavu stolicu
i više nego ikad osetim
kako je klimava
kako je klimavo
držim nož u ruci
i žao mi je te devojke
žao mi je mene
žao mi je svih
jer klimavo je.
Vitomirka Trebovac
Iz zbirke poezije “SVE DRVEĆE, SVA DECA, SVI BICIKLI U MENI”, Lom, Beograd 2017.
