STARICA I ZEMLJA KOJE NEMA
nailazimo najzad i na staricu sa kućom
ili kuću sa staricom – ovde je to isto:
ovo je čudesan put gde se svetlost krivi
oko neprozirnih tela zveri što zalaze
u svoje brloge, oko ljudi što ispune svoje udžerice,
oko ploda što prigrli rastinje.
starica nam iznosi pogaču okruglu kao svet,
uronjenu u mleko, na usne nam ga istače
kao majka. neko kaže: starice nikako ne bi trebalo
da stare same. ostali ćute kao krivci.
setim se: bila je tad i bosna i bile su pred svakom
kućom drvene vratnice, raširene ruke čekale su
da se u njih uliju gosti. za svakog parče masne pite,
za sve hitro preklana ptica.
onda zgarišta i porušeni stubovi bratsva,
iskrzane kosti bez uzglavlja, perje bez jastuka.
vidim to u staričinom oku: zemljopis što se nanovo
ispisuje sinovima i grobovima,
prazna vedra i postelje, nešto što majke zapisuju
u svoje crne teftere. crni dani koji su došli i prošli,
bez pouzdanih svedoka.
za put točimo vodu iz potoka,
dok je još potoka i dok je nas,
opasujemo se kao ratnici,
spremni za povratak zemlji koje nema.
PESNIČKI ALGORITAM
poterani ka divljini, nesposobni za veće odluke,
u pauzama putovanja naivno čitamo pesnike,
savremene i mlade, kako nam se namesti:
jednog što na pedeset strana
dovoljno puta pomene fašizam,
među cvećem i zverima posadi demokratiju,
zasluži aplauz i onlajn čitaoce;
pesnikinju što na mrežama pozira setna,
rat i rovove pretvara u slike samoljublja,
gradi svoj muzej prekinutih veza,
na razvalinama sravnjenih gradova
ispija fotogeničan produženi s mlekom.
poželjne teme rađaju poželjnu kritiku,
povoljniju od lidlovih akcijskih letaka,
dok se smrt kao štene otima iz njihovih
metafora, na nebu iznad sredozemlja
umesto stihova, piše istoriju zla.
REČ
jutros se budim i vidim: u vlasništvu imam samo reč,
za nju ni vlasnički list ni garanciju. ona čuva sve
što mi je nužno od sećanja, mojim kapcima
obećava san, povoljan kraj i siguran početak.
to je reč kojom ispisujem jutarnje poruke
i spisak za kupovinu, moja reč, koju upisujem
u svrhu uplate, lozinka za korisnički nalog,
moj identifikacioni broj; na nju se odazivam,
njome na ulici pozdravim prvog kojeg sretnem,
bio to čovek ili pas. nju šaljem majci
brzom poštom, kao dar, tražim je između korica
poklonjene knjige; tom rečju obgrlim svet i pazim
da se od čvrstine zagrljaja ne rasprsne.
reč koju dajem, koju mi oduzimaju,
reč koju ne bih mogao čak ni svojim rečima objasniti.
ŠERBET
možda je sutra taj dan: sešću
pustiti da se priča ispriča do kraja
sama ili uz tvoju pomoć – jer to je, izvesno,
priča o tebi. da li ćeš govoriti o sreći ili ne
zavisiće i od toga da li ću te, sedeći pored, držati
pod ili za ruku, da li će ti oči biti duboke i bistre
ili ćeš pogledom tražiti dalje, preko ograde i voćnjaka.
vreme će se prelivati preko nas kao mleko
iz prepune kofe, nedostojne nabreklih
mlečnih žlezda koje u rukama domaćice škripe
kao sneg i pre nego što ispričaš do kraja –
doći će kraj pričanju.
vreme će dakle biti belo, imati miris svežeg,
nekuvanog mleka, od kojeg sestra dobija nagon
za povraćanjem, u koje otac drobi mirišljave ostatke
kukuruznog hleba, u kojem otapaš, najzad, vreo šećer
i nudiš ga, kao lek.
kad ono prestane da teče, sve se naizgled menja:
ako nije belo – onda je proleće; ako nije mleko
– onda je krv.
pod kožom prhkom poput seljačkog sira, iscrtavaš mapu,
na koju naslanjam usne samo kad dolazim i odlazim.
dok se krećem daleko od tebe plivam
u tvojoj prečistoj vodi
ne dubljoj od tvojih dlanova,
ne bistrijoj od podarenog života.
KAKO SE MAJKA KUPA
majka se kupa dugo i sporo, obavljajući prethodno sve neophodne pripreme. sa sebe skida slojeve identiteta, slaže ih na veš mašinu, pazi ih kao dragocenosti. majka se kupa poslednja, ostacima toplote, onako kako se i hrani. sa ušiju sklanja minđuše, sa vrata omču. umiva izraz brige i stopalima proverava dubinu vode; da li će se i ovog puta utopiti? majka se pod tušem porađa, izlazi iz same sebe, pregriza pupčanu vrpcu kao zver, oslobađa se poroda, niz slivnik pušta sebe u vrtlog. majka, i njena majka, zajedno s drugim majkama stanuju u mračnom kolektoru, večne kao i voda. majka se kupa zbacujući sa sebe mene i oca, oca i brata, pere se gola i pusta dok ne izbledi. majka se kupa suzama i vinom, kao posvećena, nakon toga još jače prosvetli, kao neveseli mesec što nas predugo prati kroz noć.
Srđan Gagić (Bosanski Novi/Novi Grad, 1988) Autor je knjiga poezije: Deca u izlogu (2015), Prelazno doba (2017), Varljiva istorija doma (2025). Dobitnik je Nagrade Risto Ratković za mlade pjesnike, Brankove nagrade i Nagrade Predrag Matvejević. Autor je pesničke antologije Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona (2015), koja je objavljena u izdanju Filozofskog fakulteta u Zagrebu i koautor antologije ratne proze Bila jednom jedna zemlja (2018) sa Dinkom Krehom i Borisom Postnikovim, koja je objavljena u Rumuniji. Kao pesnik zastupljen je u više antologija srpske i bosanskohercegovačke poezije. Pojedinačne pesme prevođena su na više jezika. Bio je višegodišnji urednik u izdavačkoj kući Treći Trg, saradnik izdavačke kuće i časopisa PPM Enklava, osnivač i glavni urednik Raštan izdavaštva. Jedan je od urednika regionalnog književnog zbornika Rukopisi. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Zemunu, gde radi kao profesor književnosti.
