ana, ti i ja
ana stanuje između šavova
na mom stomaku
ana je omamljenost;
način na koji
jagodice njenih prstiju
prelaze preko izmučenih
gramofonskih ploča
ana je distorzija gitare
istrgnuta iz moždine
bačena lavovima
na televiziji javljaju
ima preživelih
ana je čas
u kom se nisam ubila
ana je najbolje mesto u bioskopu
ana je sažaljenje i
davanje novca beskućnicima
ana je utabana ljubav koju
sečem sankama
ana se ljuti kad zaželim
udobnost
umesto nesigurnog zagrljaja
i pažljivo čuva intimne redove
koje su svi osim nje pročitali
ana ne postoji
samo je zamena za ime
koje mnogo teže
izgovaram.
nađa
čovek umire
ispred voza koji putuje do tebe
ne znam ništa o njemu
možda je bežao od drhtanja
pred nekim
ali ne dovoljno brzo
da preskoči prugu
sigurno je nosio ime
koje mu od rođenja
obeležava dug period smrti
samoubicama su imena zvučna
nemaju nadimak i čujem ih
pri otvaranju flaše piva zubima
dočekale smo prve obrise točkova
i sunca
na bulevaru
nađa i ja nikad ne bežimo
imenovale smo čoveka
koji je deo nas
dok sedi na kamenju
grli ostatke sebe
ne okreće glavu
od nadolazećeg poljupca
u mom stanu
dobrodošli su svi
osim tebe
tenzija među nama
tapše me po ramenu
pita kad će doći kraj
izvinjenjima
mučne stvari traju
dovoljno dugo
dok si u haljini
i bretela ti klizi sa ramena
ne možeš da je namestiš
ljuštiš paradajz
grubost i oštrina
na prvom mestu
i nežno skidanje kore
na poslednjem
otisci tvog
kajanja na mom otiraču
prepoznam ih uvek
po sitnim grumenima
skamenjenog blata
pokupljenog s raznih
autobuskih stanica
gde su redovi dugački
i svi te guraju
Kristina Milosavljević
Piši kad stigneš, Beograd: PPM Enklava, 2019.
