GOVORITI S NADGROBNIM SPOMENICIMA
Obična šetnja grobljem:
Sunce je hrapavo poput mačjeg jezika
Dlačice na suncu podsećaju na najsitnije svetlosne godine
Žene vitkih strukova žure pod drvoredima
Cveće raste u njihovim rukama
Među nadgrobnim spomenicima osećam svoje devojaštvo
jasno poput prisustva druge osobe u prostoriji
Na pločama leže izvrnute pčele
Sveće se razmekšale i iskrivile poput lica beskućnika
Muškarci su optimalnih pet godina stariji od svojih žena
Posebno je dirljivo kad supružnici umru jedno za drugim
u razmaku od godinu dana
To svedoči o ljubavi koja se meri
ničim drugim do tugom
Da li je vrućina tim telima
Da li znaju da su prožeta zemljom i zaboravom
Dovršena poput poslednjeg mlečnog zuba
što je tek ispao iz desni bezobraznog deteta
ZAHTEVI
Pusti me s ritualima
Svakodnevnim božanstvima
Sociopolitičkom stvarnošću
Pozivanjem na svece i filozofe
Hoću da ti proučim telo
Anatomiju, da budem preciznija
Hoću da razgledam vene, kapilare,
pege od sunca, ožiljke od boginja
Meni je koža providna
Može se kroz nju gledati kao kroz finu
medicinsku gazu
Vide mi se vene čak i po stomaku i grudima
Mlade su
Dugačke i uporne
Kao mlaz iz dotrajale slavine
Kao da se život iz sve snage
Razgranao po meni
FILOZOF
Pričaj mi o Ideji
i Državi
spusti svoju ruku na moju
i pitaj me da li nam
da je Niče oslepeo od čitanja i pisanja
Pevaj mi o crvenom čeliku
gorkim pticama
mikroekspresijama
ludilu
Objašnjavaj moje
i svoje ponašanje
pomoću Frojda
i slučajno spomeni
nadražaje i toplotu tela
(ne vidim te dobro od dima cigarete)
Govori mi da su za mraz
odgovorni molekuli vode
dok me privijaš uz svoj kaput
i tešiš pogledima
plavičasti cvetovi po vratu
su neminovni
sledećeg jutra
Katarina Pantović
Iz zbirke “Unutrašnje nevreme“, Matica srpska, 2019.
