Otuđenost
Gorko buđenje. Elementarna nepogoda – kažu.
Koliko dugo ona traje? Da li je misao o kraju samo imaginacija?
Verovati, ali ne činiti ništa.
Groteska. Sve bi ovo mogao biti dobar komad dobrom reditelju.
I nominacije imaju naklonost ka istinitim pričama, potresnim, teškim.
Latentna komenzacija valjanosti i očaja.
Vetar koji baca prašinu pravo u oči.
Ne vidiš ništa, ni početak, ni kraj.
Samo opšteprihvaćeno stanje melanholije, bespomoćnosti.
Dišem. Ipak osetim dašak vetra.
Je li je to ona misao – o slobodi koja leti u vazduhu – a ne da se uhvatiti?
Ponekad
Razmišljam. Postoji li svet u kom nema zore,
gde ne sviće, gde se ne budiš i ne misliš,
a ipak sanjaš?
Ne misliš o svetu i promenama,
o ljudima, niti o uzdisajima.
Mesto na kom ne vodiš besomučne dijaloge,
već ćutiš. Ne objašnjavaš zašto.
Ćutiš. Ponekad držiš monologe.
Sebi. Koje niko ne čuje.
Koje niko ne sluša.
Sem tebe. Ponekad.
Slušaš li sebe? Čuješ li, ponekad?
Oslušni. Uhvati smisao tišine.
I sveta.
U kom se ne budiš i ne misliš, a ipak sanjaš.
San
Bez reči. Odlaziš. Ćutiš.
Nema te, nestaješ. Poput magle.
Vidim te, a u stvari ne postojiš.
Privid. Trenutak.
Vratiš se na kratko, kao Sunce u novembru.
Prevrćeš po rečima. Ne biraš.
Postojiš još malo,
dok te ne zavede noć.
Mrak. San.
Opet, i opet. Nestaješ.
Vraćaš se, ali ipak ne ostaješ.
Ostani.
Jelena Vukašinov
