Kiselo sam se nasmejala dok se devojčica cerila i mahala mi, odlazeći i samo se povremeno osvrćući u pravcu kretanja da vidi kud ide i valjda se ne saplete. Ne samo – mahala, obema rukama mlatila je kao ventilator. Oči su joj bile ogromne. Malo sam se bila i uplašila, ali to je samo devojčica od desetak godina. Šta mi ona može? Ipak, to su iste oči kakve viđam već petnaest godina. Svaki put kad izađem. Svaki. Jebeni. Put. Bila sam umorna.
Mislim da ni moj terapeut nije do kraja uspevao da me razume. Praktično ste potpisali taj ugovor sa svetom, zar ne, rekao bi, gledajući me preko pomalo krivih naočara. Imala sam osećaj da u stvari misli: šta se buniš? Ovo si htela, zar ne? Znaš li da meni dolaze ljudi s pravim problemima? I onda bi me bilo sramota. Da, nisam mu nikad došla uplakana zbog raskida. Za mnom su stajali u redu. Veze su završavale kad ja to želim, kad meni dosade. U stvari, možda smo mogli da pričamo i o tome. Nisam bila preterano sigurna da me žele i ostaju sa mnom jer savršeno odgovaram svakome – to što sam poznata i lepa ne znači da sam glupa – ili što je veza sa mnom ogroman društveni kapital. Iskreno? Nisam previše marila za to. Bilo mi je važno da imam društvo i seks kad to poželim.
Nikad mu nisam došla jer sam dobila otkaz i plašim se kako ću platiti račune. Nikad nisam pričala o komplikovanom odnosu s roditeljima. Zašto bih, kad su bili divni i moji obožavaoci broj jedan i dva? Moj problem bio je što me svi vole. Ljubav ume i da guši, posebno ako su je u vas usmerili toliki ljudi. Ne želim ni da proverim koliko imam pratilaca na društvenim mrežama – o tome brine moj tim. Podatke o gledanosti primam pevajući lalala u sebi. Vidim na osnovu njihovih lica da su rezultati dobri, odlični, bolji nego prošli put. Ali ne moraju oni da menjaju svoj svakodnevni život zbog toga, kupuju sve veće i veće naočari za sunce i trude se da izlaze napolje u što šlampavijoj dukserici i već nekoj kombinaciji u kojoj više izgledam kao prosjakinja nego ja.
A ako to ne razume onaj kome je posao da razume, i kom svake nedelje ostavljam poprilične sume novca… čemu onda da se nadam?
I svaki dan isti priča. Danas je to ova devojčica ogromnih očiju kad sam izašla iz zgrade da trknem do prodavnice. Nikako ne mogu da idem u velike nedeljne kupovine o kojima mi prijateljice pričaju kao o nekom užasno dosadnom poslu – volela bih da probam, volim prodavnice, volim njihove nepregledne rafove, onu hladnoću koja te svu obuzme dok predugo biraš jogurt ispred ogromnog frižidera, miris ribe u ribarnici, vrućeg peciva u pekari, beskrajne redove čokolada i drugih slatkiša koje uglavnom ne jedem. Ne mogu. Ništa ne bih uspela da uradim. Zato imam ko mi donosi namirnice i sve ostalo što mi treba.
Juče je to bio gospodin koji me je zaustavio ispred kafane, iako sam se bila potrudila da izgledam užasno i neprepoznatljivo. Dugo smo pričali. On je pričao. Nisam sigurna šta – dosad sam već savladala onaj razgovor gde delujem zainteresovano i kao da učestvujem, a zapravo koristim minimalno reči. Ova igra ionako se najviše svodi na mimiku začinjenu s nekoliko „mhm!“ i „aha!“, povremeno možete ubaciti i „ma stvarno?!“ ili „i onda?“. Ipak sam ja prvorazredna glumica.
Sutra? Sutra će biti pola grada. Možda i pola države. Sutra je premijera, prva u sezoni. Nikad neću odustati od pozorišta, mada je neisplativo, ali nije sve ni u novcu, i mada su moji agenti često ljuti jer mi se probe poklapaju s njihovim umišljenim datumima snimanja. Ranije me je to stresiralo. Sada više ne smeju ni da kažu. Pomere sve što treba. Znaju da je to jedini način.
Jedino što ne znaju, ili znaju a nije ih briga, jeste da sam umorna. Umorna, umorna, umorna. Godinama sam umorna. Ne od posla – veoma volim svoj posao! Ali kad bi on mogao doći uz anonimnost? Nažalost, kao što kaže terapeut, potpisala sam, to je nemoguće. Bar za mene. Nekad na koktelima s čežnjom gledam u mlađe koleginice za koje nemam pojma ko su – baš kao što i one s čežnjom gledaju u mene. One se trude da se to ne vidi – ja i ne moram. Samo ja znam da je u pitanju čežnja, da želim ono što one imaju a iz čega žele da pobegnu. Da idu na trening u teretanu u kraju i da je jedina osoba koja ih smara onaj batica koji postoji u svakom takvom prostoru i smara sve žensko što ide na dve noge. Da subotom ili nedeljom, pokrivene naočarima za sunce ne da sakriju svoju ličnost, nego oči podbule od previše alkohola prethodne noći, iako su rekle sebi da neće preterivati jer idu na trening, onaj u teretani u kraju – odu na pijacu i cenkaju se za mladi krompir i rotkvice, pa im cela nedelja bude ulepšana ako ih neka bakica prepozna iz serije koju niko živ ne gleda i onda među povrće ubaci i četvrt kilograma jagoda, „slatkih kao med, dušo!“. Da đuskaju to prethodno veče koji vodi ka mamurlucima i blamu kad se sete šta su radile i šta su kome rekle, a nigde unaokolo nije bilo kamera da to zabeleže. Da, jednostavno, žive normalan život – onaj koji je njima dosadan, a u koji bih ja rado uskočila. Za mene ne postoji opcija da nešto zaboravim ili potisnem – ne pre nego što su fotografije i snimci obišli Internet.
Većina ljudi je dobronamerna, naravno. Ali to je i dalje previše ljudi. To je mnogo ljudi. Oni žele da vam se jave, da uzmu autogram, da se slikaju, da se pohvale u društvu. Nikad zapravo nije o meni, ja sam samo sredstvo. I ne brine me to, ne smeta mi. Ali zašto ja da sam sredstvo? Zašto ne neko drugi, ko bi uživao u ovom cimanju – vučenju za rukav – zvanju – dovikivanju – gurkanju – fotografisanju – maltretiranju, recimo to prosto, maltretiranju. A da ne pričam o privatnom životu. Zašto, zaboga, toliko svi žele da znaju o privatnom životu osobe kojoj se dive kako dobro radi svoj posao?
Zato jedva čekam odmor. Premijera pa prva repriza i otišla sam. Dugo već želim da idem na krstarenje, ali pošto moji odmori najčešće nisu odmori jer me i dalje zaustavljaju i gurkaju i žele da se slikaju, sada sam našla kompaniju koja opslužuje bogate Čileance. Iskreno se nadam, iz dubine svog premorenog srca, da do Južne Amerike moj lik još nije stigao. Mada, poslednja dva filma jesu se dobro kotirala na tom kontinentu, ali bože mili, da li postoji ijedan kutak ove planete gde mogu da danem dušom?! Ako i propadne plan, provodiću cele dane u kabini. Uzela sam odličnu.
Volim brojeve. Kada me preplavi anksioznost, brojim stvari koje vidim, jedem, doživljavam, i onda ne mogu da razmišljam o tome kako se tresem iznutra jer sam fokusirana na brojanje.
Broj buketa koje sam dobila posle premijere: 42.
Broj novinara koji su mi uzimali izjavu: nisam sigurna, desilo se u nekoliko navrata, u svakom je bilo nekoliko ovih lešinara. Cenim oko pedeset.
Broj autograma koje sam dala: 136. Ne šalim se.
Broj novih ljudi koje sam „upoznala“: 22. Broj ljudi koji su otišli kući verujući da će im ovo novo poznanstvo mnogo značiti u životu: verovatno 22.
Broj puta koliko sam morala da osvežim karmin jer se brisao od poljubaca sa prijateljima, kolegama, poznanicima i ljudima koje sam srela dvaput u životu (zašto toliko vole da se ljube?!): 13.
Još samo dva dana. Broj sati leta do Majamija: petnaest ukupno, s jednim presedanjem. (Čileanci doleću grupno, iz Majamija nam kreće brod.) Broj spakovanih kupaćih: četiri. Broj aktivnih moždanih ćelija: ne znam, šest? Toliko mi treba ovo.
Ne mogu da kažem da je sve palo u vodu, jer bogati Čileanci ipak, izgleda, nisu veliki ljubitelji sedme umetnosti. Od nekoliko stotina ukrcanih ljudi, prepoznalo me je (i želelo da se upozna, i da se fotografiše, i… ne znam, hoće li jednog dana postati normalno da žele da ti otkinu pramen kose za uspomenu?) desetak. Nije idealno, ali idealno ne postoji. Ovo je dovoljno dobro. Dišem gotovo punim plućima – prvi put u poslednjih pet godina, rekla bih. Dovoljno je dobro.
Plivala sam, plivala, plivala, kao sumanuta. Kao da mi od toga život zavisi. Hah – pa i jeste! Nikad u životu nisam bila toliko uplašena, ali to je i normalno, nikad u životu nisam gledala smrti u oči. Da me je neko pitao da li je moguće da budem ovoliko fizički aktivna, rekla bih: nema nikakve šanse, ama baš nikakve. Ne umem da procenim, ali mislim da su kilometri u pitanju. Pomalo začuđujuće za nekog ko nije ljubitelj svog života. Dokopala sam se kopna, i čekala. Čekala sam Čileance, zabavljala se mišlju da će sigurno doći sa svojim dijamantskim narukvicama na rukama, onim narukvicama koje su svako veče odlagali u male sefove. Čekala sam posadu. Prodavce iz prodavnica koji govore engleski s akcentom koji me uvek navodio da se pitam odakle su. Konobare i šankere iz brodskih barova. Kuvare – nisam ih nikad videla, ali morali smo imati mnogo kuvara. Čekala sam bilo koga.
Broj dana koliko sam ovde: pet.
Broj ljudskih bića na ostrvu: jedan. Ja.
Konačno sam slobodna.