Učenje.
Sve su nas naučili. Da kažemo dobro jutro, dan i veče. Da ne okrećemo leđa komšijama. Da svakoga ponudimo sladoledom i jagodama. Da nosimo pernice, puštamo zmajeve, čitamo priče, čekamo se iz vrtića i jedemo viršle, sa jajima. Da se razdevičimo, samo iz ljubavi, završimo škole, fakultete, one koje volimo. Ne prkosimo životu, idemo na fešte, poštujemo, boju, rod, slavu i veru. Da katkad ubacimo J, a nekad izbacimo. Ne koljemo, ne rasparamo srca, ne pišemo po zidovima: ubij brata, živela žica! Samo levo da mislimo, o ravnopravnosti, pravdi, sporoj, ali nedostižnoj.
Za malo.
Dva roditelja, dvoje dece, psić. Tri spavaće sobe, jedan dnevni boravak. Pogled na grad. Beo i veliki. Male kuće, jedna na moru, na ulaznim vratima, perle nanizane na konac, od štoka do poda. Druga u brdima, stepenice od drveta. I jedna letnja kujina. Mama sprema krompiriće i ćevape, brzi ručak. Tata dođe umoran, baci Politiku na sto. Igramo šah, nekad peglamo. Vičemo, vičemo, dok nam guzice ne pomodre, posle plačemo, jer smo u upali u destrukciju. Porastemo, nađemo ljubavi, pravimo žurke, pijemo martinije, viskije, koketiramo sa opojnim supstancama. Ne nosimo venčanice, maštamo o običnim ljubavima. Dođe Borovnica, mala kao bobica. Unuk ili unuka, oči dva grozda. Deda pita dokle idu ovi procesi, moram nositi svoju Borovnicu. Na more i u brda, da zajedno sadimo paradajz. Jednom smo završili tamo na mestu, gde se nose drvene kutije, unutra telo dede, zasađuju ga za crve.
Za malo, da budemo, obična porodica.
Sastanak sa organom.
Tog dana samo sam hodala, brzo i precizno. Išla sam do novog dela grada, preko mosta. Imala sam važan sastanak sa svojim organom. Toliko mi je bilo važno, da sam rekla mami. Mama ne obraća pažnju na važne sastanke u mom životu, sem ako se tiču klavira.
– Idi radi šta hoćeš.
Kad sam stigla, vidim metalnu stolicu, dva kraka. Kad stavim noge izgleda kao da ih od pola nemam. Plava ženica, drži me za ruku, priča mi:
– To Vam je sve normalno, neće ništa boleti, ali važno da ste došli. Treba se steći navika na ovakve sastanke.
Posle kad mi je piskarala po paprima šta treba da radim, kaže sledeći put dođite sa mamom, biće Vam prijatnije.
Hodam, sporo, preko mosta, vetar nosi, sline mi cure niz nos, došla je jesen.
Umesto mame.
Nesporazum.
Mi smo maštali. Po plaži, ispred crkve, maštali smo na šljunku. Tamo na severnoj strani. U sobi, zrak je bio lepljiv, a škure zatvorene. Cedili smo jedno po drugom lubenice i dinje. Plivali u moru, dodirivali se dlačicama. Istraživali rupice po našim telima. Našla sam mu mladež, na petom pršljenu. Kad je postavio bombu u mom telu, samo je čekao da puknem. Pitala sam ga zašto je to uradio, a on je govorio:
– Mislio sam da to želiš.
– Šta da želim?
– Pa to da imamo borovncu.
– Meni samo nije jasno, kako sad misliš da je ovo drugačije od silovanja?
Zorana Maravić rođena je 1985.godine u Beogradu. Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde i danas živi. Kroz posao je aktivno učestvovala u promenama društva, socijalnih i društvenih narativa. Držala je edukacije na temu demokratije i prava građana u lokalnim sredinama. Završila je Muzičku gimnaziju Dr Vojislav Vučković, na smeru violončelo. Bila je član različitih kamernih grupa i orkestara. Piše fragmentarnu prozu i poeziju. Stihovi njene pesme „Srce ratnika“ zajedno sa stihovima Olje Savičević Ivančević pročitana je u okviru projekta JAB – Jelsa Art Biennial 2021. Ovo je njen prvi rukopis.