,,Pomislila sam kako moje cipele zaslužuju ime, imaju više karaktera od većine ljudi koje znam, ako svi oni imaju imena, zašto ne bi i moje verne cipele imale ime.”
Kažu, da bismo znali kako je nekom, treba da hodamo u njegovim cipelama. Čisto sumnjam da bismo imali volje da prošetamo u Nađinim cipelama. Takođe, čisto sumnjam da bi nam ih ona uopšte i dala! Teške su njene cipele. Em što prave žuljeve, em što se od njihove glomaznosti dobija upala mišića u listovima. Nisu to nekakve ženske cipelice, to su više cokule koje imaju stav. Može ih zvati Sendi i Sendi koliko god hoće, one zaslužuju neko ime koje drži svu kožu na okupu i sve šavove nepopucalim, neko ime čvršće građe. A možda baš takvo ime pokazuje onu drugu Nađinu stranu, onu koju je odavno spakovala u kutiju od cipela, a koja već dugo čeka da joj se podigne poklopac i da se pusti svetlosti u nju.
Nađa je samostalna žena, žena koja je sama sve postigla, kojoj nije potrebna ničija pomoć, koja je najpametnija i koja je oko sebe izgradila vrlo čvrst zid, neprobojan i za nju i za sve oko nje. Da tečnost može podići zid skoro da je neverovatno, ali baš ta tečnost, čije se ime hemijskim jezikom piše C2H5OH, ume da drži na okupu naše demone koji vole svoju pojavnost na našem jeziku i u našem ponašanju i mahom utiču na to da mislimo da smo bolji od drugih. Gorde nas, a našu sposobnost za empatiju srozavaju. Obično su takvi ljudi oni koji nam ne daju da im priđemo, samodovoljni, a utopljeni u bol, tugu, beznađe. I svaki pokušaj da im se priđe biće ispraćen cinizmom, a često i grubim odbijanjem. Ljudi su to od kojih je lako odustati i koji sve rade da bi nas ubedili da je to jedino rešenje.
Milica Vučković, slikarka i spisateljica, unela je zadivljujuću svežinu ovim romanom, kako jezičku, tako i tematsku. Svoje slikarsko umeće je prenela na papir i napravila mnogo nezaboravnih slika koje su nabijene asocijativnošću. Njen potez možemo zvati oslikanim jezikom koji neprestano iznenađuje. Čista pulsacija i senzacija. Osmišljen kao dnevnička zabeleška mlade žene koja ga piše u rehabilitacionom centru, ovaj roman otvara brojne teme iz uglova nekoliko žena. Iako govori o slobodi, govori i o svemu onome što nas čini zarobljenima. Govori o odrastanju devedesetih godina i o tome u kakve ljude nas pretvara određen način odrastanja. Takođe, govori o potrebi da komuniciramo i o problemu neadekvatnih sagovornika. Osvetljava začuđujuću pojavu da se pred drugima, nepoznatima nekontrolisano izliva sve iz nas i spremnost da drugoga možda ugušimo našim problemima. Govori ovaj roman i o sreći i tome kako lako sebe izgubimo. I koliko je potrebno da sebe opet, korak po korak, pronađemo.
Nije čudno da je baš Srđan Valjarević urednik ovog izdanja. Blisko je ovo delo njegovoj poetici. Ali, nije mu to glavna referenca. Ovo delo je toliko dobro da mu nikakva referenca i ne treba! Autorka zna sa rečima, poznaje im kakvoću, ume da se igra. Ako nas je na poslednju izložbu pozvala rečima ,,Ovde nemaš šta da vidiš“, za ovaj roman važi pozivnica ,,Ovo moraš da vidiš!” ,,Boldvin” neodoljivo poziva da ga upoznate. Počnite najpre od Miličine priče ,,Jedu ljudi i bez nogu“, za koju je osvojila nagradu na konkursu Biber. Mogu da vam kažem ko je Boldvin, ali neću. Morate sami zakoračiti ka njemu. Cipele, takođe, ne dam.