,,Pomislila sam kako moje cipele zaslužuju ime, imaju više karaktera od većine ljudi koje znam, ako svi oni imaju imena, zašto ne bi i moje verne cipele imale ime.”
Kažu, da bismo znali kako je nekom, treba da hodamo u njegovim cipelama. Čisto sumnjam da bismo imali volje da prošetamo u Nađinim cipelama. Takođe, čisto sumnjam da bi nam ih ona uopšte i dala! Teške su njene cipele. Em što prave žuljeve, em što se od njihove glomaznosti dobija upala mišića u listovima. Nisu to nekakve ženske cipelice, to su više cokule koje imaju stav. Može ih zvati Sendi i Sendi koliko god hoće, one zaslužuju neko ime koje drži svu kožu na okupu i sve šavove nepopucalim, neko ime čvršće građe. A možda baš takvo ime pokazuje onu drugu Nađinu stranu, onu koju je odavno spakovala u kutiju od cipela, a koja već dugo čeka da joj se podigne poklopac i da se pusti svetlosti u nju.