kako padamo ti i ja
s tonom nade u džepovima
i ožarenim krilima na petama
užareni, južni i zreli u utrobi
sa očima u zatvorenim dlanovima
i ušima u ustima sašivenim
kao tragedija, kao farsa, kao porno
kao crna mitologija na redovnom repertoaru
kao vatrena lopta kiklopa
kao Ikar, kao Pejini Mariovci
kao nesvesne budaletnike koje prodiru
nadole niz istu zaslepljujuću vunenu
maglu
kao metalni čvorci iznad sopstvene
propasti
gore zemlja raspucana, dole nebo probodeno
kao što zapravo padaju svi na ovom svetu
ti kažeš poljubljeni, ja pljunuti od sunca
nazivaju te priviđenjem
nazivaju te priviđenjem, ali u mojim maglovitim stihovima
ti si uvek miris.
miris koji iscrtava sporo i bolno ahromatskim bojama
jalovog sećanja.
od severa do juga, od juga do severa: blede linije.
nazivaju te priviđenjem,
dok gledam tvoje telo kako pleše na marginama.
svet prolazi pored mog prozora. senka sam u svom snu.
to što mi noć donosi, dan mi odnosi.
nazivaju te priviđenjem, ali niko iskreno ne veruje u to.
crno na crno. crno na belo. no, kada se priča završava?
hoće li neko ispričati narednu? hoće li se nebo otvoriti?
hoće li neko napisati veliko slovo za početak?
nazivaju te zvezdom u otrovnom jezeru. kažu da za tebe postoji
osam strana sveta, a za mene samo one-obične četiri.
zato dođi ti, kad već ne mogu ja, sa vezanim očima i rukama podignutim nagore,
u magli ćemo se sudariti.
ja magelan
ja magelan
iscrtavam linije na tvom telu
između tvojih prepona moj ekvator
između tvoje četiri usne moj glavni
meridijan
poznajem svaki santimetar tvoje zemlje
od artičke hladnoće u tvojoj glavi
preko pustinje oko tvog pupka
sve do tvojih santa peta
ja osećam gde će izrasti magnolije
i gde će život prestati
u koliko sati ti zalazi sunce draga
i kada se rađa vlažna zvezda u tvojoj
ruci
rotira
rotira tvoje telo
oko moje zamišljene ose
i ja znam sve
i ja vidim sve
ali ne i da sam polako
zaplovio ka Filipinima
Nenad Joldeski
Sa makedonskog prevela Valentina Baktijarević
