O podnošljivosti
Svaki pogled na oslikani cvetni komad zida
male besmrtnosti
na pregibima svodova ruke slikara
do očiju svih nas
putujemo autom čije tablice potvrđuju rođenje postojane zemlje imenovane
novim jezikom
dok bivši dvadesetogodišnji tenkista danas taksista govori o posađenom kupusu duž puta i kako će umreti od zatrovane zemlje
ne samo što je natopljena krvlju
nebo je odašiljalo metale u znak neposlušnosti
disajne i goloruke
dečak iz ruskog romana smeši nam se na pragu Bogoslovije
okruženi bodljikavom žicom čuvaju obrise drhtavih tajni
belih kragni i papuča sa čarapama
dok na korak ispred vrvi svet
čovek sa belim kečetom* prodaje Kafkine pripovetke
bojim se i da pomerim usne u strahu od prepoznavanja mesta rođenja
sramežljivo ćutimo
misleći da će nas auto odvesti do voda iz kojih smo izronili
u dvorištu gorućih očiju uniforme slovenskih vojnika
mati pozdravlja svoje slepo čedo
jesen je
doba u kome se svi privikavamo na hladnoću
ko će činiti jezik u godinama koje su prošle
na koji način osvajamo jezik
danas
i sutra
boreći se za sopstvenu istinu
Zadivljeni slikama večnosti još jednom smo umrli
zašto smo zapravo ovde došli?
Detinjstvo pamti urlik ubijene svinje koja visi o metalni stub stričevog dvorišta
Anđelini dvogodišnji tabani koji gore na plehu prepunom crvenih paprika
creva koja čistim
sretna što jedna bolešljiva devojčica dodiruje buduću trpezu
Jesmo li krivi?
Presekli ste je
polivali vrelom vodom
jedan koš na spoljašnjoj strani štale živi i danas
onda smo iščezli u veliki otvor lutanja
maleni rokovnik sa zabeleškama školskog crvenog dnevnika
učila sam nas prepoznavati biljke i pevati sa vrapcima
sakupljanje zlatica pokraj Ibra i ples razigranog poskoka
konačišta smukova i miris tek pokošenog sena
Jeremija u polju i sve te zmije koje smo terali ka morima*
ludački smeh zbog žarenja koprivama majki i strina
ruke su mirisale na buđenja u hladnoj seoskoj sobi
u kojoj Rosa pretače surutku i sprema sir
recke na komadu kartona za flaše prodatog mleka
toliko je ona od njih devetoro mogla da nauči
petoro je odnela zima
dečaka Gvozdena sačuvale bile
dve sestre prodate za dva vola
žudno i plodonosno crtu po crtu zapisivala ime svoje
natopljena suzama tatina ratna čizma vrištećeg ne odlazi i ne ostavljaj nas
posle prvog pojavljivanja domu tokom opsada ognjišta ljubav zaraslu u bradu ne prepoznajemo
šapuće mami o tepsiji pite i zagriženom parčetu koji je ostao na stolu porodice čija je kuća zapaljena
profesor likovnog sa knjigama u rovu
onda zaspim
i poželim da avion probudi našu kuću
zašto su oni zapravo tamo bili?
Čojka kao predskazanje budućnosti koje ćemo živeti
kuća joj survana u ponor
kažu do zemlje je i podzemnih voda
zavolela je odjek iz sebe između brda i uzdaha nevine dece
džepove uvek punila bombonama i cipiripijem
dok su tate spavale po šumama
krv curila i s ovu i s onu stranu dobra i zla
Bili su tamo da dotaknu krajnje gorčine razdraženih i nikad sitih zuba
došli smo da nazdravimo i živima i mrtvima
da se uverimo da goli kamen pamti sećanje na zajedništvo
stalni izazov stvarnosti koja se žrtveno uranja u dvorani ogledala
odrazi su raznovrsni
naše istine igranja spoznajnih struktura
Ibar
kamen
nebo
dišu
znamo kako pamtimo godine nedostajanja belih jaganjaca
dok su neki od nas na traktorima odneli kuće i ono što je od njih ostalo
zavese par fotografija i sadnicu jabuke iz voćnjaka
neki doneli sačuvane ruke i trepavice
nastanili se u stanovima-šibicama
neki piškili u prepunim učionicama dok su se ostala deca smejala
O duši možemo nekog preporođenog jutra
kad nam smrt postane jednako bitna kao i život
o budućnosti duše možemo kada se ne budem pitala spava li u svima nama ubica
ako on može danas da ustreli jelena
ja udarim muvu
u čemu je razlika
*keče, tradicionalna kapa albanskih muškaraca
** Jeremijin dan, praznik zmija, odnosno učesnici Jeremija u selima organizuju povorke. U nekim krajevima Srbije skupinu su činili momci i devojke, a negde i deca, i svi su nosili po zvono, stare kante, motike i druge metalne predmete koji proizvode zvuk. Pevali su pesmu: „Jeremije u polje, bež’te zmije u more….“
Raskršće pre ostvarenja
Prizivam Island
i veliki nepomični dan iz Borhesove pesme
ime pletilje mekog konca vazdušastog džempera
putuješ i mašeš Durmitoru
hoće li me srce
zaljubljeno u taj kamen
dovesti do strpljive samoće
za koliko da te stignem
za koliko mi bežiš
ničega stvarnog u treperavom gradu
kad sunce istera ptice i bubamare
svi ti ljudi kožama obavijeni
svi ti ljudi u međuprostorima potražnje
kad lijepa jutra nastaju na mirijevskom bulevaru
a ti u novobeogradskim blokovima ostaješ prikovan za stolicu
samokontrolom ti dišu nožni prsti
morala bih da naučim da budem voda
da ti se razdvajaju delovi mesa
morala bih da naučim da budem sunce
da me dugo dugo gledaš u oči
morala bih da naučim da budem zemlja
da pustimo grane
budemo dom svim zabludelima
sunce-čovek i voda-čovečica
putem do nas odmarali tela
odlazili čisti u ta lijepa šumska jutra
Sećam se, pojurio si decembarske večeri da ne bi čekao na studeni
Elitisa, pišeš mi, uspeo si da osetiš
Kavafija ne voliš
Itaka je jedna od pesama o kojoj bi mogao da napišeš desetine stranica
slušanje radio-emisija iniciralo te na stare talasne dužine snevanja pesnikom
preskakanje prepona i drama sadašnjeg trenutka
vere svojim rečima
čemu one
ako su već napisane
našla sam ih
ne moram više njih tražiti
već neke druge reči
osim ako ne mislim o potrazi za stvarnošću tih reči
to je izlazak iz pesništva
iz pesništva reči
Pred godinom mog rođenja grozničavao si gutao antologiju poljskih pesnika
jedva uspevajući da tih nekoliko sedmica održiš korak u gimanziji
mogu osetiti toplinu okrajaka džempera pokušavajući da ti dozovem mladost
sklapajući šake
verujući u topli izdah nastanjen u trouglastom prostoru
gde su prsti desne ruke uvek iznad
dok kažiprst blago dodiruje ulegnuće na prelazu do spajanja palčeva u jedno
voljena radnja, u beskraj ponavljana
jedina sigurnost
šta biva s tom našom sigurnošću – namera na stolu za kasnije?
Ovde dokle smo stigli naučila sam da spavam normalno
večnost nam je izmakla na vrhovima prstiju
prstiju poljskog cveća
prstiju tek sazrele pšenice
isprljana majica belim dudom ispod napupelih bradavica
otkotrljana glava zaklanog petla hrani zemlju izmuženog jutarnjeg mleka
tela obavijenih gustom maglom
rosnih ruka isprepletanih planinom prve pesme
gozbe mimohodnih znalaca filozofije i poezije
straha i čežnje jednog doma
ćuteći pristala da godine razdvoje našu borbu
nije sve što damo dovoljno da ispuni nečije praznine
osvetli paščad poroda koji nikada nije mogao biti tvoj
ugrizi se za jezik i ne otelotvoruj se u reč
Svitanja i tebe
Kako imenovati čežnju za još nedodirnutim
proganjaju me slike našeg jedinog susreta
gde su tvoje krajnosti
koliko često voliš izgubljenost u mraku
kad posežeš za stotim kilometrom tišine
možeš li tada duboko osetiti sebe
božnastvo svakodnevice
sve molitve slile se u tvoj osmeh i stisak ruke
sačuvaćemo trepet srca
upornost da izdišemo hrabrost
nemogućnost da podariš ranjivost
sve ono što sam prećutala
hod nesigurnosti
nameštanje znojave majice nakon provedenih dana na Staroj planini
jesu li oči već davno upisano vreme iznedrile
stvorenom u prostorima stena i vode
na stolu seoske kafane prosipamo suze bistrih izvora zatvorene u cevi
otišla sam na sever
sunce je zacelivalo svaku poru
srećna što delimo isti put do kuće
naći ćeš me, samo me nazovi
Jelena Vukićević
