bojan

Bojan Marjanović: Sanjanje poluotvorenih očiju

Present continuous tense

na tiganju cvrče i uvijaju se komadići tek odleđenog mesa,
repriza stare britanske serije održava iluziju o ma kakvom kontinuitetu,
poluispijene čaše limunade i poluohlađeni čaj u bokalu
spomenici su polubrige za polunarušeno zdravlje,
nos mi je zalepljen za prozor dok polako spuštam roletnu i
ne uspevam da do kraja razumem nijedan okrajak sveta,
ni onaj iza, ni ovaj ispred musavog stakla.
možda ovako izgleda smrt.
možda ovako izgleda sreća.
možda ovako izgleda kada je život okrutni poručnik koji
suspenduje naša tela i tera ih da četkicom za zube glancaju WC.
ili je možda tvoj stan pupak ovog grada,
a nas dvoje smo dva grumena prašine,
duboko sakrivena u njemu.

6

Popodnevno dremanje

popodnevno dremanje, prolećno sunce se
probija kroz musavi prozor i osvetljava
baš svaku česticu prašine na policama i
knjigama, kauču i daljinskom upravljaču,
popodnevno dremanje i popodnevna
vikend televizija, prigušen ton,
nezanimljivi gosti i mehaničko smejanje,
popodnevno dremanje, nožni palac dodiruje
kesu sa duvanom, lakat nekoliko puta pomeri
malu limenu pepeljaru, ruka je na kuku,
koleno na butini, a vlati tvoje kose se lepe
za moju bradu, popodnevno dremanje,
providna majica u zamagaljenim ćoškovima
pospanog pogleda, usukani komadi tkanine,
nehajno otkriveni mladeži na prostranstvu
između pazuha i grudi, popodnevno dremanje,
sat ili dva u kojima se svet može ponovo
izmisliti i sat ili dva u kojima se mobilni telefon
može ignorisati, popodnevno dremanje,
lenjo i nežno pijanstvo, sanjanje poluotvorenih
očiju, nejasne granice, ono što nije, ono što jeste
i ono što bi moglo biti zajedno leže, teško dišu i
suše im se usne, popodnevno dremanje,
podjednako dobro skriveno i od života i od smrti.

IMG_0418

Kuća pored mora

postoji jedna kuća pored mora
sasvim malena, kamena,
kad stojiš ispred nje tek po nekoliko detalja možeš zaključiti
da morski vazduh udišeš u doba bežičnog interneta.
kuća se nalazi na jednom otoku u jadranskom moru,
ili na jednom ostrvu koje pripada španiji,
ili na već nekom sasvim trećem mestu, nisam siguran.
ipak, sasvim sam jasno video tu kućicu jedne noći ovog proleća
dok sam sedeo u trpezariji jednog stana u jednom beogradskom naselju,
istina, nisam bio baš sasvim čiste svesti,
ali čista svest je ionako stvar konvencije.
video sam tada tu kućicu i tebe kako stojiš na njenim vratima,
uvijena u široku maramu i potpuno sede, raspuštene kose,
nekoliko bora oko očiju ti je uokvirilo pogled indijanske mudrakinje,
dobroćudne vračare koja sa pticama razgovara o geografiji i istoriji.
stajao sam nekoliko koraka ispred tebe, ćelave glave i sasvim obelele brade,
uvučen u preusku mornarsku majicu izgledao sam kao nacrtani junak sa konzerve sardina.
sunce je svetlucalo po površini mora,
sunce se probijalo kroz grmlje,
sunce je obasjavalo parče betona na kom se su izležavali blentavi pas i žmirkajuća mačka,
a ti i ja smo, sporo i lenjo,
živeli u toj malenoj kući na čijem okruglom stolu
nikada ne stoje novine sa martovskim ili avgustovskim datumima,
samo julskim,
iznova i iznova.
kad jednom odemo na sve puteve na koje moramo otići,
kad jednom budemo voleli sve ljude koje moramo voleti,
kad se jednom rode sva deca koja se moraju roditi,
kad jednom umru svi starci koji moraju umreti,
jednog jutra ćemo se probuditi u dva grada na dve različite strane sveta,
obući se, popiti kafu i samo krenuti, bez pozdrava i objašnjenja,
hodaćemo, ulaziti u avione i vozove, automobile i autobuse,
prelazićemo kilometre i granice
i konačno ćemo lagano, nogu pred nogu, došetati do te kućice kraj mora.
u njoj ćemo tiho proživljavati permanentni jul,
piti čajeve i tablete, čistiti ribu i prati povrće,
starački dirljivo voditi ljubav,
razgovarati o doživljajima iz detinjstva kojih se stidimo,
smejati se tvojim oronulim grudima i mom smežuranom penisu,
pevati narodne pesme čilea, maroka i holandije,
igrati mali fudbal sa mačkama i partije tablića sa psima,
svađati se sa mesecom i suncem,
a sa morem se čežnjivo gledati i tiho mu šaputati na morskom jeziku.
sedećemo na malim drvenim stolicama ispred naše kuće
i biće nam sasvim svejedno da li smo živi ili ne.

Bojan Marjanović

Share