Stvarnost je ljepljiva
Koliko god se ja nastojim oduprijeti, pronaći način da se
od nje odvojim, pronaći savršeno otapalo
ishrana
Budim se ravna i slušam vjetar. Jutros nema galebova. Petar nije noćas došao kući. Osjećala sam i noću da ga nema i to mi je prijalo. U tijelu ne osjećam nikakvu promjenu ni bol. Čak su mi i grudi još tvrde. Materiji treba dosta vremena. Sretna sam što sam opet sama u ovom tijelu. Žao mi je naravno duše koju sam tako istjerala iz sebe, ali nije moglo biti drugačije. Makar to bio grijeh, nisam bila spremna dovesti ju na Zemlju među ove ljude. Bolje joj je s krilima.
„Pazi kako se ponašaš“, upozorila me mama dok je parkirala ispred bakine i djedove kuće. Zrak je mirisao na snijeg. Kopala je po stražnjem sjedalu i vadila poklone za cijelu obitelj. Uzela sam maleni paket zapakiran u sjajni modri papir. Prevrtala sam ga po prstima, važući ga.
„Oće li i Marin doć’?“, upitala sam, gledajući u ime ispisano majčinim krasopisom.
„Neće, u Zagrebu je“, rekla je brzo i uzela paket iz mojih ruku. Bacila ga je natrag na stražnje sjedalo. „Bit će sam ga zaminila s didovim. Tako mi i triba kad sve motam u isti papir“, promrmljala je, pregledavajući hrpu darova.
„Šta je, tu je. Dođi, idemo unutra“, rekla je, i zalupila vrata auta.
„I, Tena? Nemoj spominjat’ Marina isprid babe i dide.“ Premještala se s noge na nogu, možda kako bi se zagrijala, a možda od nervoze.
„Zašto?“, upitala sam je i namrštila se. Marin mi je bio drag. Otkako ga je upoznala, mama se češće smijala.
„Postoji pravo vrime za sve. Sada je još rano za takve razgovore“, ušutkala me, i pozvonila
Pre nego što kreneš na more ne možeš da spavaš. Uvek ista priča od detinjstva. Jesi li došla na more da bi plakala?
Pojela si tri kugle sladoleda i još uvek si plakala. Popila si belo vino sa Krita i još uvek si plakala. Pojela si brancina, oradu, škampe, ostrige, dagnje, sardine, hobotnicu i još uvek si plakala. Otplivala si daleko i prestala da plačeš. Meštani su uzimali blizinu mora zdravo za gotovo, gledali na tvoje oduševljenje podozrivo, mrzovoljno, tufnasti od hlada maslina zaseli i neposoljeni, ali kada bi se nasmešili bio je to osmeh kojim su te prepoznali, ugrejali i prihvatili kao svoju.
Banda galebova se oko tri sata ujutru okuplja na susednom krovu i dogovara po kojoj će plaži sutradan ordinirati i koji trajekt napasti, otimati čips i hleb iz pruženih ruku i srati po ljudima. Mačke, ima ih tek dve-tri, deluju samostalno i iznenađujuće su nezločestog izgleda. Osim njih, tu je i jedan promukli petao koji uvek kukuriče u pogrešno vreme, oko četiri ujutru dok još vlada mrkli mrak i oko sedam uveče – prava karikatura od petla.
Peškiri države, suncobrani zastave. Usitnjavaš se do zrna peska, rasplinjavaš se do jezika turista koji se mešaju pod istom vodom. Tvoja bela koža te peče, hoćeš da budeš crna, ali niko neće da bude crn kao Crni čovek.
Crni čovek ti nudi satove, Crni čovek ti nudi novčanike, Crni čovek ti nudi naočare za sunce, Crni čovek ti nudi torbe, Crni čovek nudi da ti plete pletenice. Njegov se čamac nije prevrnuo, preživeo je. On je pokretna tezga koja ceo dan hoda između redova ležaljki, sveden na hodajuću prodavnicu koju sažaljivo pogledaju i kažu no, thanks skupljajući usta kao da su polizali limun. Crni čovek se umnožava, ponavlja, svaki njegov duplikat defiluje kraj mora nudeći nešto drugo. Srodnik i priča su isti, samo je roba drugačija. Nema više bratstva, svako je sam. Kosooka žena nudi da te masira na plaži, ali ti još od jutros računaš koliko ti je evra ostalo u novčaniku. Žuta žena tumara po vrelom pesku neuposlenih ruku s veštinom u prstima.
Andrea Popov Miletić
Odlomak iz romana Pioniri maleni, mi smo morska trava, Treći trg, 2019
Sledeća