U sparnoj radionici, pod slabom svetlošću lampe, radnim stolom titraju ostaci rezanog čelika. Redžijevi prsti su lepljivi dok prelazi preko drvenog potkova trocevke. Konačno je zadovoljan varovima. Sada potpuno liče na model čije je sklapanje gledao na Jutjub kanalu jednog Rusa, bradonje koji ručno izrađuje najrazličitije vrste oružja koristeći predmete za svakodnevnu upotrebu.
Sa stola uzima patrone i otvara trocevku. Gura municiju u cevi, sklapa mehanizam i tri puta štekće repetirkom. Podiže oružje prema sopstvenom odrazu u zatvorenom prozoru, cilja u osenčeno lice, čelo obmotano trakom sa jin-jang znakom. Levo oko mu je pod opsadom tamne masnice. Imaće pravo na tri pokušaja i to mu se čini kao dobra kvota. Okreće se i vidi na zidnom kalendaru, prekosutra je Petrovdan. Već sutra će Obrenovac biti omađijan vašarom, ali odlučuje da ne pozove Ignjata.
Hvata poklopac TA peći, povlači ga u stranu, šteka kratež između staklene vune i šamotne cigle. Glasno kine, kratko sam sebi opsuje mrtvog oca, pa prstima obriše oči. Vrati poklopac peći u ležište, šmrkne i ostane da osluškuje dok se ne uveri da pred kućom nema nikakvog zvuka.
Otvara najvišu fioku radnog stola. Osim šrafova, matica, lekova za smirenje i dinarskih kovanica, pronalazi svoje i Sonjine stare fotografije. Grabi ih, razbacuje po stolu i ređa jedne do drugih bez ikakvog logičnog sleda. Iz čaše uzima skalpel. Hitro povlači rebrasti mehanizam. Sečivo izranja uz jedva čujni arpeđo. Svaku fotografiju detaljno zagleda, a onda ih iznenada i grubo reže kružnim, sitnim pokretima, jednu po jednu. Odjednom mu se čini da sam sebi izgleda drugačije, kao kada je bio klinac i na časovima fizičkog zamišljao da je Redži Miler, svaki put kada bi primio košarkašku loptu nadomak linije za trojku.
Ubodi skalpelom su precizni. Sonjino lice ubrzo nestaje iz svakog kadra. Nema je na njihovom zajedničkom selfiju sa košarkaške utakmice Evrolige u Beogradu, ni u preosvetljenom fensi lokalu gde je u ogledalu moguće videti Ignjatovo lice, ni za svadbenim stolom dok je Redži gnječi uz sopstveni obraz, ni na plaži Zabrana, pod sumrakom u kasnom avgustu, kao ni na jednom kadru sa letovanja u Grčkoj. Istrgnuta je sa šetališta nadomak jahti. Više nije moguće ustanoviti da li to ona kao sirena pozira na tamnim stenama uvale.
Kada iseče sva Sonjina lica, Redži shvata da je prošlo malo više od godinu i po dana otkako je otišla bez pozdrava. Komadiće fotografija koji sada liče na delove nesastavljive slagalice, kratku, crnu kosu, prćast nos, zgrčene usne, Redži skuplja sa stola u dlan, odlazi u kuhinjicu i baca ih u kantu za đubre. Pomišlja da se vrati u dnevnu sobu, ali ga telo povlači prema sudoperi, do istog onog mesta gde mu je Sonja rekla da više ne može. Naginje se iznad slavine, mršti se i šmrkće. Potom se vrati do radnog stola, uzme ostatke fotografija i sve ih vrati u fioku.
U prepletu nemirnih misli, Redži ipak oseća snagu leta. Iza zamandaljenih žaluzina otvara krila prozora. Osluškuje klince dok paradiraju naseljem. Sa mobilnog odjekuje Jutjub autotjun hit sa vrha trending liste. Noć se polako prišiva za horizont. Čuje smeh klinaca i upravo se zbog tame priseća kako je bilo pre petnaest godina, kada su Ignjat i on prvi put zajedno seli na ringišpil obrenovačkog vašara. Seća se i osmehuje.
Prilazi prozoru i čkilji kroz zatvorene prečage. Kada se uveri da je sumrak iscureo sa fasada susednih zgrada, iz srednje fioke skida kovertu selotejpom zalepljenu uz drveni bok i vadi dve novčanice od po sto evra. Savija ih, ubacuje u novčanik, meša sa pet i po hiljada dinara, a potom odlazi do vrata i zastaje kako bi još jednom oslušnuo. U dvorištu nema nikoga. Samo ga na tren pokoleba tolika tišina. Trgne ga zvuk automobila u prolazu. Dok zaključava vrata zagleda tamne oblike na drugoj strani ulice, proverava da li iza hrastovih stabala štrče senke.
Leto je u zenitu, prozori na okolnim kućama su otvoreni i sve bi ga to pod drugim okolnostima ispunilo osećanjem pripadnosti, posebno glasni povici u dvorištima, dovikivanja za stolom ispod vinove loze gde se komšijske porodice i prijatelji polako zagrevaju za predstojeći vašar. Za razliku od njih, umesto da igra PES sa Ignjatom, Redži oprezno zagleda ko mu dolazi u susret.
Na putu do kladionice posmatra predgrađe. U salonu frizerka metlom skuplja pramenove kose na gomilu. Prodavačica u trafici tamani grickalice. Za pultom menjačnice ćelavi tip liči na robijaša koji čeka posetu. Redži ulazi u kabinu i čim evre spusti u limeni tanjir, prodavac ih bez reči odvlači iza debelog stakla. U pozadini, na malom ekranu, vidi samog sebe u crno-belom kadru. Pravi korak u stranu i okreće leđa kameri. Dok prodavac palcem proverava reljef na novčanicama, Redžiju se čini kao da tumači Brajevu azbuku. Čuje čukanje u digitron. Mašina za brojanje keša otperja dvadeset i tri i po hiljade dinara. Izađe iz menjačnice, pa na trotoaru još jednom prebroji sumu. Računajući keš u novčaniku, sada na raspolaganju ima dvadeset i devet hiljada dinara. Vraća novčanik u džep i nastavlja prema raskrsnici, u smeru već okončanog sutona.
Klinci sa ivice obližnjeg zida mlataraju nogama, veš miruje oklembešen na žicama, razvlače se senke telefonskih kablova preko ispucalih fasada. Šoferke prolazećih automobila pod uličnom rasvetom bleskaju kao sečiva. Pomišlja da konačno pozove Ignjata, ili da mu bar odgovori na poruke. Trgne se kad automobil sa spuštenim prozorima prokliza pored njega, a sa njim i kakofonija, neodređeno trep-mumlanje praćeno besnilom autotjuna. U daljini, sa trećeg sprata zgrade, žena prosipa vodu iz lavora. Čak i sa te razdaljine mu se čini da čuje pljuskanje u travi. Sve su to potvrde spontanog života koji sebi već duže vremena ne može da priušti. Tek kada izbije na severni rub naselja, bliže reci, tek tada gura ruke u džepove. Oseća hladnoću, tamni dah velike vode, ali nakon što ponovo dodirne novčanik shvata da su mu prsti znojavi. Završetak dana je nem i to ga smiruje.
Sada, iza njega benzinska stanica istrajava u noći aurom halogenog svetla. Misli na dvadeset i devet hiljada dinara. Misli još i na fudbalske timove Progres Niderkorn, Norkoping, Molde i Kilmarnok. To je njegova uspavanka za večeras. Pred kladionicom vlažne dlanove briše o butine. Osvrne se i još jednom proveri okolni pejzaž. U podnožju susedne zgrade spavaju butici. Slučajna prolaznica štiklama zakucava korake u asfalt. Nakon pritiska tastera čuje zujanje.
Kladionica je toliko zamagljena dimom da igrači poker-aparata izgledaju kao da levitiraju na barskim stolicama. U ćošku klinci i matorci pljeskaju tastere, opet, pa opet, u iščekivanju tri iste voćkice. Na velikim ekranima rezultati padaju u kaskadama. Liste su čiodama pripijene uz plutanu tablu. Redži prepisuje šifre utakmica i na dnu kao ulog upisuje svih dvadest i devet hiljada. Prilazi pultu i predaje svoju želju u ishodima 2, 2, 7+, 2 suvonjavoj devojci koja ga ne gleda. Redži je posmatra dok prstima hitro plete kombinacije po tastaturi. Čuje kako njeni dugi nokti grebuckaju tastere. Redži izvuče keš iz novčanika i nečujeno odmota novčanice. Ubrzo se tiket plazi iz štampača u pratnji zvuka koji Redžija podseća na telegramski signal. Mogućnost dobitka je dvadeset i jedan put veća. Uzima tiket i iskrada se u već sazrelu noć. Ne ide prema glavnoj stanici, već stazom pored dalekovoda i zatvorenog auto-servisa.
