Na staklenim nogama. zvuka.
Otvara vrata preminulog Geozavoda.
Sa njima otvara i ubrzan rad srca, memljivu zagušljivost, melanholičan osećaj uzaludnosti i pogled na spektakularnost ruiniranosti zgrade. Na podu predvorja, disko kugla. Okružena otvorenim prelomima i gnojavim ranama zdanja, iznenađujuće je – cela.
Dolazi do nje, podiže je. Radoznalo je okreće u rukama pokušavajući da se seti da li se zgrada i dalje koristi za novogodišnje treš žurke Širom zatvorenih očiju. Kubrika mi, koliko li ljudi upotrebi tu referencu u svakodnevnim razgovorima?
Bljesak sa kugle je ošine po zenici neočekivanom jačinom i svetlost, hladna i britka, prostruji njenim krvotokom, ispuni joj pore, žlezde, neurotransmitere, bubrege, i silovito i nezaustavljivo izvijuga uzburkanim crevima.
Ošamućena činjenicom da je, rekla bi, sinestetički osetila svetlost kako se s lakoćom probija kroz njeno telo, izlazi iz zgrade.
Pejzaž je gotovo neprepoznatljiv. Tumara sumanuto nepoznatim ulicama i nailazi na Brankov most, sa koga se delimično pruža pogled na futuristički megalopolis.
Ritam saobraćaja gromoglasno preti. Zvuci sa mosta i beskonačni niz okolnih petlji na glomaznim konstrukcijama vonjaju na mokraću i silovatelje i samouvereno vladaju ljudima koji u groznici lutaju njihovim prolazima nesigurno pokušavajući da nađu pravi izlaz.
U histeričnom bauljanju po napadu panike na Brankovom mostu, jedinom poznatom delu infrastrukture novootkrivenog Beograda, pronalazi prolaz na sredini njegovih stepenica koji je odvodi do temelja.
Instiktivno se tamo sklanja, pokušavajući da dođe sebi. Ali tamo je čekaju novi izazovi za razumevanje novog ekosistema. Tamo je čeka novi strah od nepoznatog.
Čitav taj megalopolis zapravo leži na staklu u najneverovatnijim oblicima. Fragilno, nestvarno tanko, isprepleteno, nalik talasima prožetim svetlošću, emituje harmoniju i uplovljava u um, bilo da ga posmatrate ili žmurite.
Zar je ova bedna krhkost stub onog nadzemnog drčnog beznađa?
Stiče utisak da je dovoljno da dodirne makar jednu od tih staklenih niti pa da se sve raspršti uz neoprostivi vrisak srče i da oseti čitavu jednu imperiju kako tone pod masivnim pritiskom urušavanja. Tanatos (Ili je to Eros?) u njoj je mami da baš to i uradi, da okonča ludilo jednim nežnim dodirom.
A onda, kao sve do sada nije bilo dovoljno, ugleda ptice. Ne ma kakav prototip ptica. Već ptice satkane od same melodije, koje doleću furiozno na krilima vidljivog i opipljivog zvuka. Harmonični tonovi u organizovanim formacijama jata lete sve niže i niže i penju se do neizdrživih frekvencija. Tone u tonove – kristalne, čiste, izbezumljujuće, savršene.
Te tonove ne čuješ ušima. Te tonove vidiš, osetiš i namirišeš celim telom.
Osetivši strano telo, ptice nenajavljenim dekrešendom ateriraju u nju. Vrisne za oktavu više od njih. Ali i vrisak je harmoničan, sâm strah je poetičan, dinamičan i aliterativan.
Hiljade boja tonova odjednom postaju jasne. Mozak svemu dodeljuje neki mol ili dur, tempo, milion tonskih informacija prerađenih u sekundi. Kodovi muzike, jasni, besprekorno čisti, na mahove uznemirujući, oblikuju novu svest i funkcionišu nezavisno od njenog mediokritetskog mozga.
Suština (dis)harmonije – u podzemlju jednog prosečnog uma i hiperrealnog megalopolisa.
Od količine primljenih informacija, počinje da gubi svest.
Ptice je omamljenu iznose na pločnik. Golub pored nje čeprka po bačenom sendviču.
Na obrazu oseti nečiju pljuvačku.
Ispovraća se.
U b molu.
Ustaje smlavljena i kreće da luta besciljno. Ljudi su drugačiji. Tonovi izviru iz njih, negde jaki, negde slabiji, neki su neme pauze. Stvarnost je kakofonija zvukova. Stvarnost je kakofobija zvukova.
Umuknite, nakaze.
Neki ljudi je bole od disharmonije. Beži od njih prateći uhom neki zgodni klarinet koji čuje na raskrsnici, šunjajući se između humanoidnih akorda.
Terce prijateljica, distorzije pobesnelih, karakterni mecosoprani, zadrigli duvački kvarteti, odlučne porodice bubnjeva.
Mora da pobegne.
Ovo sve je jedan veliki nesporazum.
Čeka mrak obavijena džez sastavima prijatelja koji se dugo nisu videli, dok potisnuti bes u njoj kulja kroz bolne škripave jecaje violine.
Mora da nađe neku disko kuglu, poludeće od tonova.
Kada bi je samo tonovi ostavili na miru.
Iznureno čeka da se otvori lokalna diskoteka. U spazmu afekta neposredno pre zvaničnog otvaranja, nasilno pokušava da uđe. Tuku je ljudi iz obezbeđenja, ritam je mlati, ne ruke, nego neumoljivi ritam primitivizma.
Izbacuju je opet na pločnik, pljuje krv pored šahta, mešaju joj se zvuci flamenka i poganog šuma koji izvire iz kanalizacionog otvora.
Puzi do narednog kluba, valja se u sopstvenoj elegiji gubitka dostojanstva dok se provlači kroz turbo folk noge čuvara. ŠTA JE JEBENO DOSTOJANSTVO? Kakva je to konvencija od pojma? Koji se ton dodeljuje dostojanstvu?
Nastavlja da puzi kroz štikle i đonove zvuka, neki ksilofoni od žena okupiraju pažnju pijanim harmonikama i ostavljaju je da krvari puzeći ka disko kugli. Još sedam četvoro-četvrtinskih taktova do slobode.
- Četvrtina, četvrtinska triola brbljivih drugarica, dve osmine, četvrtina.
KAKO SAM DOSPELA OVDE, BITLSA MI? - Polovina neartikulisanih džankija, gaze je, četiri šesnaestine, dve osmine.
ŠTA TO SMRDI NA EKSERAŠKI ZNOJ TEHNA? - Ceo ton kristalno jasnog kratkog brisanog prostora na podu.
JA NE PRIPADAM OVOJ JEDNOŽANROVSKOJ HIJERARHIJI. - Horski refren vesele pijane grupe, ceo ton.
GUTATE NOTE, ŠTA VAM JE SMEŠNO? TO CEZURA NIJE, JA DA VAM KAŽEM.
Nazire kuglu, namah vraća prizore ptica koje se spuštaju, snopovi je zaslepe, ali ne pod odgovarajućim uglom. - Onemoćala, upinje se da se pomakne, krv se razmazuje po podu, kao prateći vokal simfonijskom orkestru dramatike momenta kroz četvrtinsku sinkopu, dve osmine, polovinu.
MOJA KRVNA GRUPA JE A DUR, NE ZABORAVI DA TO KAŽEŠ LEKARU. - Neko prosipa piće po njoj, oči je peku tokom celog acid jazz takta. Obnevidela, suznih očiju i dalje puzi, puzi ka snopu svetlosti.
VRIŠTALA BIH, ALI SE BOJIM SNAGE SOPSTVENOG FALŠA. - Poslednji ton, dubok i ozbiljan kao rekvijem za umiruću harmoniju u njoj.
MOLIM VAS; SAMO NE ŽELIM POJANJE SVEŠTENIKA, JA SAM AVANGARDA POBOGU, DAJTE MI FILIPA GLASA.
Pogled se probija kroz vlažne trepavice prema disko kugli, hvata jedan snop koji se zariva u njenu zenicu, vrisak zaglušuje sve i prizori stakla koje pršti na sve strane napadaju je u agresivnim stroboskop epizodama.
Budi se natrag, na podu Geozavoda, i ugleda svoj rasparčani odraz u savršeno očuvanoj disko kugli. Kašlje. Glasom sasvim prosečnog paranoičnog ljudskog primerka koji se prilikom kašlja, čak i kada se zagrcne, pribojava upale pluća.
Ostaje neko vreme da se zadihana prevrće po podu. Ne čuje ništa do lupanja srca koje se svakim minutom sve više stišava.
Pridiže se, sada po prvi put pomno gleda samu zgradu, shvatajući je. Učinilo joj se da shvata.
Izlazi da proveri, sve je po starom. Odlučno se vraća unutra, manično podiže kuglu sa namerom da je razbije, kad primeti ispis na podu ispod nje:
Možda u kakofoniji odjeka mojih poruka pronadješ nešto vredno i sveto, jedan ton koji je istovremeno i spokojan i uzbudljiv.
Vraća je na pod, mirno izlazi iz Geozavoda.
