Tog jutra, gradom je dominirao miris lipe. Dok se suočavao sa planom za večerašnju proslavu dvadeset pet godina mature, jutarnji sveprisutni miris lipe predstavljao je sasvim adekvatan početak dana. Duboki mirisi, koji se završavaju dubokim uzdasima, uvek su dobri za sećanja. I za preispitivanja. Nije bio od onih koji su u svakom suočavanju sa prošlošću nostalgični. Taj stav pretvorio je u dokazani princip. Voleo je vreme u kome živi. Svaki trenutak, svaki dan. Pa opet, osećao je jednu vrstu sveobuzimajuće prijatne treme. Sećanja na prošlost praćena su ravnomernom ritmikom pluća koja su se nadimala slatkastom aromom sa ukusom meda.
Budući da je od jutra razmišljao o proslavi, rešio je da dan provede sa porodicom. Gotovo celo prepodne je proveo posmatrajući ženu i decu kako zabavljeni svojim svakodnevnostima čine jedan skladan mozaik. Članovi porodice zaneti jedni drugima. Iznad tog komplota slika, u svesti je preovladavala misao o večernjoj proslavi mature. Čak i dok je dan provodio sa ženom i decom, znao je da i oni pripadaju tom osećaju koje su miris lipe i iščekivanja izazivali u njemu. Osetio je da bi ih mogao transportovati u to vreme, vreme širokih osmeha i školskih klupa. Oni su upotpunjavali tu sliku spokojstva, pritajene radosti i velikih očekivanja.
Da, savršeno bi se uklopili u to bezbrižno mnoštvo – pomislio je. Zajedno sa njima, scena velikih očekivanja proslave bila je potpuna.
Dan proveden u očekivanjima uvek brzo prolazi.
Toplo podne okončalo se preplitanjem sa večernjim doživljajem života, ovog puta obogaćeno susretom sa prošlošću. I tako je uvek. Na proslavu je krenuo istim putem kojim je odlazio u školu. Istim ulicama kojima je uporno nastavio da prolazi i nakon mature. U godinama koje su usledile, na tim ulicama tražio je nove putokaze za nova vremena.
Nabijenost mislima koje su ga obuzimale, ubrzale su njegove korake dok se kretao ka zgradi gimnazije. Odjednom je postao svestan brzine koraka kojima se prepustio. Uz blagi osmeh naglo je usporio želeći da pronađe način kako da uspori ovo kretanje kroz dvadeset pet godina svog života. U tom odnosu prošlosti i budućnosti shvatio je da još uvek nije stekao onu sposobnost da se zaustavi u vremenu, u trajanju, a da ujedno obezbedi napredak koji je uslovljavala mladost, u kojoj osećaj potrebe daljeg kretanja predstavlja jedini preostali rezultat mladosti.
Misli su rasplinuli glasovi svađe na raskrsnici. Muškarac i žena izašli su iz kola i započeli svađu oko prvenstva prolaza, argumentovanu samo psovkama koje su tako skladno pripadale njihovim skupim automobilima.
„Evo kako civilizacija utiče na kulturu“, zaključio je i nastavio dalje.
Približavao se zgradi gimnazije. Zgrada gimnazije, izgrađena je između dva svetska rata, kada se država nalazila na vazda novom početku, u predahu između ratova. Zidana u neoklasicističkom stilu izražavala je veru u progres, nešto što se znatno kasnije označavalo kao kraj istorije. Na svu sreću izgrađena je pre nego što su očekivanja izneverena, tako da su sve nade jednostavno ostale da trepere u širokim i visokim hodnicima, pod lukovima stajališta od granita i mermera. Ostala su samo velika očekivanja. O njima su svedočili i zgrada i maturanti koji su ih kroz decenije nosili.
Velika zgrada gimnazije predstavljala je istinski ukras grada. Dok se približavao zgradi škole, po prvi put je shvatio da se zgrada gimnazije nalazi u centru njegovih životnih aktivnosti. Sva druga zdanja u kojima je provodio svoj privatni, profesionalni ili društveni život nalazili su se u blizini škole, raspoređeni u koncentrične krugove odrastanja i starenja. Kao da su ta naknadna zdanja nadzidavala zgradu gimnazije u širinu i visinu. Iz svakog naknadnog zdanja njegovog života mogla se videti zgrada gimnazije. Slika je postajala višedimenzionalna. Kakvo ishodište! I ovaj trenutak bio je ohrabrujući – pomislio je.
U tom mimohodu sa zgradama i krugovima odrastanja i starenja, stigavši na kraj ulice, zastao je pred zgradom sazidanom pre par godina. Zgrada banke zavodljivog naziva, sazdana od kombinacije stakla i čelika predstavljala je poznatu vrstu tragičnog provincijskog modernizma koji kao da je bio rezervisan za društva koja su se suočavala sa nametnutom ili tek prividno izabranom tranzicijom. Simbol dva naizgled protivrečna procesa: progres koji se finansira pozajmicama i vere u budućnost zasnovane na negiranju prošlosti. Potpuna suprotnost proslavi mature i slavljenju sećanja na mladost.
„Kako je moguće da je uvek tako lako načiniti diskontinuitet, prekid u harmoničnom povezivanju stvari, ljudi i događaja. Zar je kraj istorije (setio se te teze kojoj se rado podsmevao u razgovorima sa prijateljima) zauvek okončao i vek arhitekture? To je ta površnost kojoj provincijalizam i malograđanština daju karakter bezazlenosti. Ali tako je tek na prvi pogled. Jeftina bezazlenost, sklona potcenjivanju. Iza lažne bezazlenosti kriju se značajnije posledice našeg neznanja i rascepanosti. Ta zdanja pokazuju da smo sami razbijeni na jedinke nesposobne da se ujedine u najboljem u nama! U bića koje se ne mogu baviti večnošću van kategorije sopstvenosti i individualizma. Na žalost!“, pomislio je odmahujući glavom želeći da odagna od sebe sve misli koje bi opteretile sećanje na mladost koje ga je očekivalo tu iza ugla.
Radosno je ušao u ugostiteljski objekat u kome se održavala proslava mature. Žamor se čuo još u holu. U par krupnih koraka zakoračio je na scenu sačinjenu od ljudi, sećanja i stvarnosti.
A tamo! Zagrljaji, uzdasi, umilni pogledi, previše šminke koja je pokušavala da sakrije igrarije prolaznosti. Isti osmesi, podgurkivanja i nova pitanja. Razgovori su bili jednako zanimljivi. Svaki je započinjao sa „Šta ima novo?“ prerastajući u logičan odgovor: „Pa …ništa“, i obratno. Nastupio bi period ćutanja uokviren osmehom. Isti pogledi koji se nisu nimalo izmenili. Pogledi koji dobijaju isti sjaj, i nakon toliko godina, nakon životnih iskušenja, odlaska i povratka, ovde jedni među drugima opet su isti, dečji. Svako ovo odeljenje, svaka grupa odraslih ljudi predstavlja jednu pozornicu odrastanja. Iskustva, razgovori, provedeno vreme, sve se svelo na jedan dovoljno širok osmeh koji je trajao celu noć.
Na maloj bini poznanik iz prošlih vremena se vikom obraćao prisutnim maturantima.
„Dođite, dođite da se okupimo, dođite da se zagrlimo“, uz salve smeha se obraćao prisutnima.
Odjednom osetio je medveđi zagrljaj na svojim ramenima.
„Evo čoveka koji je je u predvečerje rata govorio kako nas naši neprijatelji genetski mrze i zbog toga bio izbačen sa časa“, uzviknuo je dobronamerno prijatelj iz susednog odeljenja. Setio se tih dana, u kojima su razmatrali lomove i potrese sa kojima se društvo suočavalo.
„Ja sam govorio o konstantama. I ništa više. Izgleda se ništa nije promenilo. Doduše, ti si od onih koji misle da nas genetski vole“, prihvatio je i zagrljaj i podsećanja.
„Isti si“, dreknuo je spremno, „I preozbiljan si. Nije važno, mi smo ovde sada iznad svih tih naših rovova“.
Smestio se za sto koji je bio rezervisan za njegovo odeljenje. Pogled se brzo kretao od jednog do drugog lica pokušavajući da obuhvati sve ljude u restoranu.
Sećao se vrline svakog od njih. A svi zajedno činili su novo doba. Svaki plan bio je avantura, a svaka forma prostor za junačenje. Nada i želja, bez kraja. Vreme koje se živi, čas za čas, dan za dan. Ne čekajući, samo očekujući. Puna pluća, puna srca, puno želja, malo očekivanja – radost.
Ta zahuktalost, duboki uzdasi, široko otvorene oči koje kolutaju krećući se od najvažnijih državnih poroblema do devojačkih golih nogu koje su se stidljivo pojavljivale po pravilu na kraju svake školske godine. Vreme životnih vrednosti u očekivanju životnih radosti. Skriven osmejak je izazvalo sećanje na natpis na tabli koji je sročio, zbog kojeg je bio poslat na razgovor kod školskog psihologa: Mladost – vreme pretvaranja materije u život.
Uporno je posmatrao te ljude. I danas, nakon svih godina društvenih potresa, ratova, ljubavnih i životnih brodoloma, ta lica, tu za stolom, nisu izgubila ništa od svoje razdraganosti, od sposobnosti da se bore, da se nadaju, da spremno čekaju sutrašnji dan. Opet su iz svake šale, svakog podsećanja izvirivale ideje i mladost koja ih je nosila. Same ideje, bez iskustva koje bi ih potrlo ili učinilo relativnim u stalnom sporu sa stvarnošću. I u ovom trenutku je tako, ne postoji to iskustvo, niti zrelost koje bi podsećanje na ideje, same ideje mogle učiniti besmislenima. Ono što nam je tada bilo potrebno svi smo na neki način već dobili. Ono što nam nedostaje, to je sada među nama.
Ovaj splet zbrkanih misli prekinuo je drug koji je sedeo do njega.
„Nego da te pitam ko je gospođa ili gospođica u čelu stola? Ne sećam je se nikako ili je možda ne prepoznajem“, radoznalo je upitao, sa šeretskim osmehom u koji su mogli stati svi slavljenici.
Uputio je veštački pogled ka čelu stola, jer je poznato lice zapazio još pri ulasku.
„To je ćerka naše razredne“, spremno je odgovorio.
„Da, da, naši profesori! Ljudi, koji su nam, spremajući nas za život, ispričali prve ozbiljne bajke. Ja se još nisam oslobodio tih bajki. A ti?“, zaključio je radoznali prijatelj, zagledan u polupraznu čašu.
„Poslala je da vidi šta je sa svima nama. Svakako je naredila da dostavi pismeni izveštaj“, lice se razvuklo u poznat osmeh.
Razmenjeni uzastopni pogledi dokazali su prepoznavanje. Ne želeći da sveukupan doživljaj ugrozi pojedinostima iz prošlosti, čak i kada su istinski vredni pamćenja, ti pogledi su ga naterali da pokuša izbeći razgovor na jedinu temu koja bi se nametnula. Zato se svaki razgovor sa njom završavao klimanjem glave i previše diskretnim osmehom koji je par puta te večeri razmenjen. Na kraju, umorni kelneri su probijajući se između grupa koje su se glasno smejale držeći prazne čaše u ruci, doneli dezert. Dezert je predstavljao par hladnih palačinki. Pogledao je u tanjir pred sobom, dok mu se lice razvuklo u drugačiji osmeh. Podigao je glavu i pogledi su se ponovo sreli. I razvukli u osmeh sećanja.
Mirno je uzeo mali tanjir, prišao pogledu koji je to očekivao cele večeri, stavio desert pred nju i rekao:
„Da ne ostanem dužan za prošli put!“
Male crne oči na još uvek lepom licu uporno su ga gledale.
„Zajedljiv si, kao i prošli put“, spremno je odgovorila.
Između njih je lebdelo sećanje na dan kada su ispitivali sopstvenu mladost pretvarajući ih u niz nespretnih pokreta dva gola tela u traganju za saznanjem koje je potiralo nevinost. Sećanje je sa pravom prekinuto potrebom za kurtoaznim razgovorom. Usledio je kraći razgovor o životnim kretanjima, završenim školama, porodicama, dalekim gradovima.
Već je uveliko prošla ponoć, kada je tu za stolom na trenutak ostao sam, van dosetki, iznova ispričanih anegdota, koje je čuo i prošli put, ali u kojima je uživao više nego u ranijim interpretacijama. Dok je noć odmicala, pogled je krstario između poznatih nasmejanih lica, shvatio je da on i ne mora ništa da priča. Dovoljno je samo da posmatra ta lica, koja su sa širokom osmesima i još većim uzdasima prepričavali dogodovštine od pre par decenija. Ta trenutna ćutnja predstavljala je takođe uživanje. Možda i najveće.
Možda je to jedina važna svrha ovih okupljanja – pokušao je da zaključi.
Da se skine koprena svakodnevnosti, da se pokažu još jednom namera i volja, da se još jednom udahne vazduh večnosti punim plućima. Da se makar ovde izrazi i prezir prema pokušajima da se kroz poništavanje mladosti poništi i ljudska potreba da se ide dalje. Zato su ovde svi tako sigurni u sebe, sigurniji nego što su bili približavajući se malom restoranu u centru grada. Već sada su ponosniji na sebe. Ovde niko ni u koga ne sumnja. Ovde niko nije usamljen. Čak i oni koji više nisu sa nama, oni koje su odneli ratovi, bolesti, narkomanija, ovde imaju svoje pravo, sigurno mesto. Ovde im niko neće ništa zameriti. Ovde su jednako živi, kao mi. Ovde se njihova imena izgovaraju bez suza, samo sa osmehom koji su odavno zaslužili.
Bez obzira na mladalačke sposobnosti i ambicije ipak smo dosegli neki horizont, saznali neku istinu – zaključio je.
Ali to je bila istina mogućeg, a ne istina stvarnog. Istina onog što smo videli našim užarenim očima, a ne istina sveta kakav on jeste. Zato smo svi tako bezbrižni. Znači da za otkrivanje istina još uvek ima mesta, još uvek ima vremena. I snage.
Zadovoljan, ranim jutrom se vraćao kući sa zaključkom kako je vreme ipak neprolazno. Večnost.
Miris lipe se iznova širio ulicama.
Goran Đorđević
