“Životinje su humanije od ljudi”, pomislila je Jovana dok je stajala u redu za gotova jela u Tempo hipermarketu na Adi ciganliji. Gledala je dva akvarijuma pretrpana rečnim ribama koje su škrgama halapljivo žicale dah, očajnički se gurale da bi usisale parčence života iz filter pumpe koja ih je gađala mehurićima. Jovanu je potresala ta besmislena borba za život koji će uskoro biti prekraćen, termički obrađen i poslužen nekom od hipsterskih parova koji planiraju kul večeru uz vino. Na susednom pultu ređali su se leševi somova i šarana spremnih za rernu, a ovi jadnici u akvarijumu nisu ni slutili da ima nešto gore od prenaseljene staklene ćelije. Dovoljno je da radnik na odeljenju Meso & Ribapostupi po želji mušterije koja je upravo odabrala lovinu iz staklenika i nesrećni dobitnik je surovo izvučen da se uguši vazduhom. Ribe koje su tog radnog dana imale sreće u ovoj morbidnoj lutriji, zapravo su dobile priliku da se još duže muče do odloženog, ali izvesnog pogubljenja. Da li bi više volele da nisu morale da čekaju? Da li im je to zaustavno vreme išta značilo?
“Hoćete i vi ribu, gospođice?”, prepalo ju je pitanje. Ne, nije htela ribu. Želela je da bar ona bude ta koja će ovog 26. decembra nekome poštedeti život – kakav god taj život bio, makar i smrt od njega bila bolja. Dok ima života, ima i nade – tešila se Jovana dok se probijala između nakrcanih gondola. Zakočila je već prilično puna kolica ispred ogledala između rafova sa Heinz kečapom i Hellmanns majonezom. Spazila je svoju figuru. Guza je bila na mestu, noge perfektne, stomak, neprimetan; čak i u debelom džemperu. Trideset i šest godina života bila je neka kota odakle je moglo sve krenuti na sve strane. U ovom periodu života nekom je sve izgledalo rešeno i definisano, ali ne i njoj. Zato je i gledala svoju figuru u ogledalu između rafova. Sve je bilo otvoreno. I posao i ljubav i čitav život koji sledi posle ove trideset i šeste godine. Krivila je sebe što se dovela u takav položaj, ali kome je u ovoj zemlji sve izvesno i rešeno? Možda se među ovim našminkanim i ljubaznim kasirkama nalaze neke istoričarke umetnosti koje nigde drugde nisu uspele da se zaposle, pa im sada poznavanje rada flamanskog slikara Brojgela uopšte ne treba pri očitavanju barkodova. Sa svakim piskom fiskalne kase po očitanoj ceni, one možda očitavaju promašaj sopstvenog života. Jovanin slučaj nije imao tu tragiku. Biti voditeljka na gledanoj televiziji “Toranj Vidikovac” (TV) nije bio baš životni neuspeh. Okej, vodila je besmislenu emisiju “Opštinske koordinate” emitovanu u takođe besmislenom terminu. Pravila je priloge iz beogradskih kvartova, a odnedavno i iz drugih opština po Srbiji. Često bi joj gostovali lokalni funkcioneri koji su tupili o besmislenim manifestacijama, humanitarnim akcijama, građevinskim podvizima, ali nikad o opštinskim problemima. Ponekad je imala povod da ugosti neke umetnike, ali uglavnom je uviđala da se uzalud radovala prilici da njeno obrazovanje dođe do izražaja.
Istorija umetnosti. Studije na koje se odlučuju ljudi koji bi voleli da su kreativni i talentovani. No, Jovana je bila istinski zaljubljena u kritičko posmatranje i estetsko uživanje u tuđim umetničkim delima. Dok je hitala kroz semestre, godine i ispitne rokove, imala je luksuz da ne mora da razmišlja kome još treba njeno egzotično znanje. Bila je mlada i verovala je da je dovoljno da nešto voliš, pa da budeš uspešan u tome. A onda je dobila diplomu i veoma brzo shvatila da njeno obožavanje i poznavanje Brojgela nije baš cenjena veština na tržištu rada. Udarila je u zid i pala u omanju depresiju koja ju je držala do 29. godine. Tada su njeni roditelji rešili da se umešaju. Njima je odavno bilo jasno da pred njihovom kćerkom nije blistava budućnost, budući da spava do deset i besomučno pije kafu s drugaricama koje takođe o trošku roditelja vole muzej MOMA, momke iz anonimnih garažnih bendova i modele mladih kreatora kojima lupaju srca na Instagramu. Jovanin otac, praktični inžinjer, pozvao je druga koji je imao druga koji je imao prijatelja na televiziji. Tako je Jovana došla do rotirajućih vrata medijske kuće gde ju je drug tatinog druga sačekao i odveo do svog prijatelja, jednog od urednika. Ovaj ju je rutinski pitao šta zna i šta je zanima, a onda je na pomen Brojgela jedva primetno prevrnuo očima. Setila se da bi tata bio razočaran da urednik kaže drugu njegovog druga kako je mala neupotrebljiva. Zato je brzo dodala da je, pored Brojgela, zanima ama baš sve što se dešava u kulturi i umetnosti, te i da je završila baletsku školu pre fakulteta. Za razliku od istorije umetnosti koja na Jovani nije ostavila fizičkog traga, posledice bavljenja baletom su se itekako videle. Urednik joj je zato rekao da se strpi malo, jer je redakcija kulture prebukirana, ali da može da počne kao pripravnica. Pristala je, iako je nadomak tridesete godine bila starija od svih koji su, kao i ona, bili na početku novinarske karijere. Bila je pred lansirnom rampom, ali do nje je morala doći kroz najdosadnije i najbanalnije rubrike i priloge kakve gradska redakcija nacionalne televizije može da ima. Jovana Andrić je tako dugo, dugo stajala na toj rampi, a da nije osećala da će biti lansirana bilo gde. Bila je poput ovih šarana i smuđeva u akvarijumu Tempo hipermarketa na Adi ciganliji. Nije mogla da dođe do vazduha od toliko pripravnika koji su bili brži od nje. Čaki za najgluplju vest o izlivanju cisterne u Kumodražu, a koja nikad nije stigla do benzinske pumpe na Banjici, valjalo se boriti do krvi među konkurencijom starijih maloletnika. Smucala se po redakciji, kupovala im peciva za doručak i grickala plastičnu čašu od jogurta u koju bi ridala svaki put kada bi joj ispred nosa oteli prilog o požaru u romskom naselju, ili planinarima koji peru poslovnu zgradu u bloku 21 na Novom Beogradu. Iako su svi primetili da je sporija od ostalih, ipak nije završila poput nekog šarana na dasci Tempo hipermarketa. Zbog urednika i druga očevog prijatelja, prebacili su je u Dnevnik, na vremensku prognozu za koju je svojom baletskom pojavom bila više nego kvalifikovana. Tamo joj je jedini posao bio da gladuje kako bi ta dva minuta pred kamerom nosila lepe haljine i trpela otvoreno udvaranje voditelja. Ostatak radnog dana trpela je glupe komplimente publike koja ju je, kao i njene kolege, smatrala praznoglavom lutkom. A onda ju je jednog dana urednik (prijatelj druga očevog druga ) poslao na dobrotvorni bal Stil Kuvajt banke koja je dala veliki novac Beogradskoj filharmoniji. Novinarka koja je obično radila te priloge bila je bolesna, a drugi pik – rezerva prve novinarke – saznala je da joj sin ima boginje, pa je otkazala na sam dan velikog događaja. Dolazili su najvažniji ljudi iz kulture, politički establišment, ali i velika Tereza Fon Kart, najpoznatija čelistkinja sveta koju su lako isplatile kuvajtske glavešine beogradske ekspoziture. Urednik je, ipak,uz izvestan rizik,odlučio da neiskusna Jovana bude ta koja će napraviti prilog o čitavom “eventu”.
Tako je Jovana, uz malo tuđe nesreće, od drugog golmana omladinske ekipe postala prvotimac koji mora da igra utakmicu Lige šampiona. A odigrala je šampionski. Odličan izveštaj sa događaja Stil Kuvajt banke i velikog sponzorstva za beogradske filharmoničare. Odigrala je profesionalno, precizno i harizmatično. Čak je posle priloga samouvereno išla kroz špalir medijskih glavonja, političara i biznismena, razmenjujući s nekima od njih vizit karte i koketne poglede. Euforija zbog prvog uspeha, stigla ju je tek nekoliko sati kasnije, dok je pešačila ka porodičnom stanu na Senjaku, u zgradi koja se nalazi na uzbrdici između BIGZ-a i senjačke pijace, tamo gde farovi noćnih taksi vozila osvetljavaju murale ubijenih vođa navijača Zvezde i Partizana. To sećanje ju je i sada nateralo da se nasmeši zagledana umetalna kolica koja je zakočila ispred boksa sa majonezom i kečapom. Trgnula se osetivši da neki kupci blenu u nju. To je bilo standardno gledalačko prepoznavanje voditeljke “Opštinskih koordinata”. Moguće da su je videli i u onim dosadnim intervjuima koji najavljuju novu sezonu njene emisije uz fotografiju u TV studiju. Jednom je bila i u ukrštenici najčitanijeg tabloida.
Blagim osmehom nagradila je poglede radoznalaca i odlučnim pokretom uzela s rafa prvo Heinz kečap, a onda i Hellmanns majonez. On je voleo samo te marke. Morali su biti Heinz i Hellmanns zato što je jarko crvenu flašu prvog koristio u engleskim pabovima, a ovu drugu bele boje kupovao u hipermarketima iz lanca Waitrose. Te plastične flašice kečapa i majoneza bile su banalni, ali dragi podsetnik na anglofiliju njenog dečka i njegove godišnje odmore u Velikoj Britaniji.
Preticala je neodlučne kupce između rafova, ubacivala još po neku stvar i kada je bila sigurna da je sve tu, uparkirala seu najmanji red pred kasom. Na parkingu ispred marketa zaustavila je kolica tik ispred gepeka svog Minija. U retrovizoru je spazila, a potom i čula, porodičnu svađu na izlazu samoposluge. Ravnodušno je gledala ženu koja urla na supruga i histerično drmusa sina. Otpustila je ručnu Mini Morisa koji je zadrhtao pri paljenju motora. Onaj par s detetom, nestao je iz retrovizora i verovatno su već bili na putu ka razvodu. Bacila je poslednji pogled na sada opet tih parking na kome je bilo još porodica sa prepunim kolicima i gepecima koji se jedva zatvaraju, ali su oni valjda bili diskretniji ili se jednostavno nisu ni svađali. Praznična scenografija od visećih lampiona razlila je raznobojnu svetlost po njenoj šoferšajbni i Jovana je za sekund ili nešto više osećala nostalgični trag sreće iz detinjstva, vremena u kome se jedino radovala praznicima. Brzo se setila da je sada sve drugačije,pa je zaobišla gigantsku novogodišnju jelku ispred hipermarketa i skrenula auto ka Obrenovačkom putu.
Branko Rosić, Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, Laguna, 2018.
Branko Rosić rođen je u Beogradu. Svirao je u kultnom pank bendu Urbana gerila, a kasnije i u elektro grupi Berliner strasse. Sarađivao je u pisanju Leksikona Yu mitologije i objavljivao tekstove u časopisima Playboy, Elle, L’Europeo, Cosmopolitan, Max, National geographic, B92 online, Fame. Zamenik je glavnog urednika magazina Nedeljnik i glavni urednik publikacije festivala Egzit 20 godina EXIT aktivizma. Diplomirani je mašinski inženjer. Svoj prvi roman A tako je dobro počelo objavio je 2015.
Radio je intervjue sa svim značajnim ličnostima iz kulture i pop kulture na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, ali i nekoliko intervjua sa značajnim ličnostima svetskog rokenrola, kao što su Stiven Patrik Morisi (The Smiths), Stiv Heket (Genesis), Ijen Anderson (Jethro Tull), Šarlin Spiteri (Texas), Ijen Gilan (Deep Purple), Žan Žak Barnel (The Stranglers) i sa piscima Tarikom Alijem, Tonijem Parsonsom, Frederikom Begbedeom, Juom Nesbeom, Erlandom Luon, umetnikom Grejsonom Perijem… Jedan je od prvih srpskih muzičara koji su dali intervju za čuvene engleske novine New Musical Express.
Princ Čarls ga je nazvao princom, a bivšem britanskom ministru i gradonačelniku Londona Borisu Džonsonu predstavljen je kao „panker sa maskom novinara“. Britanska kraljica Elizabeta II odlikovala ga je Medaljom Britanske imperije (BEM) za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije.
