Priče, reči ni snovi
ne mogu da opišu njenu kosu,
u kojoj je skriven svaki mit i svaka bajka
što sam ih ikada čuo.
Njeni pramenovi, put kojim tišina korača,
meko dodiruju stopala, poput
nevidljivih okova.
Želim da je pitam po kom nebu hoda,
po nebu čije tišine skrivaju boje.
Na nebu koje ćuti, gde nestaju reči,
odlaze moje sumnje, strahovi i moje
strepnje
poput malih pijanih lađa.
Nestaje i usamljeni oblak što
je bio moje biće.
U ovom nebu smeju se moje oči,
jer miluju njenu kosu,
u kojoj mirišu soli neispričanih mora.
Na talasima što nestaju među prstima,
rastaju se mornari, noseći daljine u
senkama.
Odlazi poslednji cvrkut morskih ptica,
sakriven u dubinama njene nemirne mirisne
kose.
U toj kosi, koja obavija nebo
nebo koje ćuti,
ali mi sve govori.
