veltšmrc
imam jednu tanku pokožicu preko prstiju
juče sam je noktima lako poderao
pa se raspao ko obešrafljeno drvo na koncima
gle mama
ne bole me rane dok ležim u kadi punoj morske soli
hej tata
ipak nisam muško
jer me boli kako pada najgluplji čovek dok prodaje svoje ruke do ramena.
noći u našem gradu su zgaženo tihe
ja umirem u ispeglanoj postelji
samo sam hteo da ne zaboravim
samo sam hteo da se podsetim.
korenovanje
ne zaboravi
prvi kolonizatori planete su biljke
i ako sve pripada onima koji su prvi došli
možda se stvarno treba vratiti korenima
naše vreme se vuče
kao debeli kit preko cenralne raskrsnice u metropoli
mi smo tek u trahejama
zabrinuti pred njegovim apetitom.
averzija prema otadžbini
tik-tak bombonicama zatrpavaju jedan deo na karti
i ujutru se budimo u novoj zemlji
tati su ispunili dečačku želju
dali mu pušku i uperili prstom u nebo
tata se dugo igra sa drugim tatama
večito zagledan u nebo viče ta-ta-ta-ta
posle sunca, svake večeri
ostaje tiha vatra u daljini
u izvore reka neko prevrće
prepune kanistere tople svinjske krvi
tate se lepo provode
glasno proslavljaju pobedu.
brade im onda rastu do kolena
neko im govori da je vreme za kupanje
daju im kocku za supu za doručak
lupaju šakom o zemlju – gubite se kući
tata se vratio i bio sam srećan
neki su ostali da srede igračke
i više nismo ih videli
tata ponekad sam plače
na tv-u je jutros opazio fleke
oficijelni spiker je iz sve snage dunuo u trubu
čuo sam dobro poznatu frazu
tata je promrmljao
nešto vuče ga nazad
majka je još krajem prošlog rata
u naletu svoje preosetljivosti
otekla s toplom rekom.
Ognjen Aksentijević
