Beskućnik
O ja umem da poverujem da mogu tu svetlost da rastvorim
nijanse i mirise da nanižem u splet nekakvih okolnosti
Ali za tu svetlost nemam ram i nemam kovčeg i ne mogu da uspavam misao ona je parče ljubavi koju nosim u sebi
Ne znam gde spava
Znam da je skromniji od mene
Daleko skromniji od mojih cipela
skromniji od mojih želja
Čistiji od svojih očiju
On nema te cene u glavi
On nema taj rotirajući skener u vratnim žilama
Krije taj pogled od mene i beži u svoj daleki predeo beo od brašnjave vekne hleba
Misli drugačije
Nosi ideal jednog viteza i odelo kao amiš
Nosi kofu sa vodom
Ja nisam polivena tom vodom
Šta čoveku koji spava na zemlji daje zemlja
Šta mu nudi nebo
Koju žeđ mu voda ugasi
Koliko pitanja i reči prebroji
Da li proguta pesak
Kako mu prolazi vreme
Nisam daleko da razaznam kad hoću kažiprst da zabodem u zemlju
Retuširana čula
Tri srebrna fraka za Koačelu, loptica za badminton i sasvim precizna mapa dečije propasti nastale znatiželjom.
U hororu kojem dajem ime “Pauza” osluškujem skaute, setila sam se pitanja za koja nisam pronašla odgovor, baš ta pitanja su postavljali.
Rotirali su moju glavu u pravcu kiše, naučili su me da gugučem i čujem slapove i cijuk talasa dok se ulivaju dve kapi rose.
Pokazali su mi dugu, ne onu sa diskova što stoje na zidnoj polici pored tinejdžerskih knjiga sa naznakom za devojčice prepunom izraza kao što je seks Bog i saveta kako da prihvatiš telo u razvitku.
Pesmom o smrti otključala si život i nije ti se dopao, tebe su zanimali pažljivije osmišljeni životi i metod jedinstvenosti.
Zbog ljubavi si spalila planetu i zbog znatiželje postala hrabra.
Devojko iz plamena, zbog gordosti nisi opravdala vlastito ime.
Ogastina
Sa mišlju da ljubav veća je od mene same
kako olujama pomirenje da nudim ako sa sobom pramen kose okupan poljskim makom nosim i lice što kad-kad među živima nije
Moje su snove priklještila nemirna tumaranja po najrazličitijim životima.
Jednom kao vi, jednom kao stotinu nas
izdahnula sam crno sivi mehur.
Tražim natopljene oči, tražim ugao iz kog ću zamrznuti vaše grimase, upijam ponor i žedna suza uvek ja sam.
U jednom džepu imam godine u kojima puzala i progovarala jesam
U drugom ove kojima uzvišenome blizu sam, bliska zemlji što se mojom krvlju osvežava ili zubnim ekstenzijama i unukama.
Nisam mnogo ljudi što o svom životu uče susrela, uče oni o čoveku bez života i o životu bez Sunca.
Prošlost kao tešku zemlju ne mogu stresti ni dok očima ljubavi na nju gledam.
Proživljene razrešene situacije moje jedre godine zamrznuće.
Ljubav kojom volim ovde je.
Tuga kakvom plačem ovakva je.
Budićete u meni sećanja na prvi poljubac, Hristovo rođenje, momente vaših uspeha i proslava, Univerzitetski zbor…
Kao glumica vratiću se svakoj emociji koju sam proživela kao da se od svake mora strastveno mreti.
Potom ću sebi kazati; Reći meni da izgledam poput babe pohvalno je!
Tada ja iskrivim kičmu, manje vidim i čujem, hodam sporije, uštinem svoj glas i balavo ti poljubim obraz.
Zato sam svoje bivstvovanje prozrela!
Sa prošlošću ja se sabiram da u njoj zauvek ostanem.
Milica Radosavljev
