SVETILIŠTE
…
razbravljena
oslobađa se
senovito njiše kovitla
podiže
ulazi
vazduhom protiče zvuk
pomaknutih stranica
njima posvećujem iskreno
prijateljstvo
drhtim i volim u isto vreme
otvor je nepoznat ali moguć
put
tog tek otpočelog
a neslućenog vira
šapućem
ne dižem prašinu
bdim sagorevam nad sijaličnim
grlom
prostor krova
stvarnost poima belinu drveta
zacelo niz uramljenih portreta
sve brže i brže
sve brže promiče
kroz pomrčinu
sećanja
brzinom zahuktalog voza
čovečanstvo radi
bez predaha
zakopava blago
oprema mrtve
vodi me iz gizdave učionice
u lavirint
nosim zviždaljku
lampu od bicikla
štapove bodeža
osvajam mračne ulice
ustajali miris prašine
u nozdrvama
zadah ulja
na dlanovima olupine
repatice dečjeg straha
uronjene u meke
čipke
dana
…
gruba skica plana nove sobe
s čajem na tacni
otire mrak
otvara latice imena
bukte cvetovi
Gutembergovih olovnih slova
koja lete
na sve četiri strane
i zauzimaju u jedan mah
sve tačke u vazduhu i
prostoru
nova soba je
i svetilište
i znak
u niši još nepoznatoj
vlastoručno odmotavam
velike žute sveće
neupaljene nezgrapne dekoracije
grbine stvari
…
svako do tajne dolazi sam
kroz pukotinu oživljava
raste hodi priviđenje
egzibicije se luče
u videlu ozračja
ipak
nastavljam da rijem
bez knjiga
krovna kontrukcija
ne bi imala šta da sačuva
soba je gostoprimljiva
ustupa prostor
mada obnažuje
gubi formu
na očigled vene
knjige grizu moju sobu
grizu je i potkopavaju
kraljev istoriograf Rasin
čitao je
kažu zlatnim glasom
knjiga-ton širi se jednosmerno
osvaja greje
na nekim omotnicama je prašina
nepoznato koliko stara
otkad nataložena
čudesni prst sudbinskog
otiska
umanjuje pretnju zaborava
raspremam
prostirem se prema
njima usmeravam
pogled pažnju misao
kao da me nikakvo drugo
bogatstvo
ne zanima
sem svitaka
i propisa
čitalačka publika raste
stari
knjiga je kadra da vodi
klasnu borbu
teško da je radnik
u devetna-
estom veku
kad je radio i do četrna-
est sati dnevno
nalazio vremena za čitanje
ako je i znao
da čita knjigu-zastavu
s jednakim pravom
na krvavi poljubac
…
neke sam imala
ali ne znam gde su
a neke nalazim i
ne znam čije su
popuštam
dozvolim da me odnesu
moj duh cvili
pitajući se stalno
odakle pobogu dolaze
ponize me
a onda jetko nagrade
dojadim samoj sebi
kad bi me spopali
duhovi knjiga
knjigu-staricu dodirujem
oprezno
kao epidermu
nežne devojke
koja je još juče
bila dete
knjiga-znanje
knjiga-razonoda
ubica dosade
knjiga-strela
zagonetka
sunce
knjiga-mesto
amulet
trpeza vetra budućnosti
mladim mesecom
obasjana
zvonom sećanja
tu se sedi trpno
na stolici stalnih odlazaka
sve ponovo diše
duh vremena dahće
oplakujem knjigu
pritiskam je uz grudi
njene reči
poraspremljene u papirnoj
urni
bez
sna
SAMOĆA
zadovoljstvo zavisi od mene
svesno živim
strasno
živim kako hoću
Najveća stvar na svetu je umeti
biti svoj
ponavlja Montenj za Senekom
određena sam svojim izborima
ništa manje nego svojim rođenjem
moji interesi se ne podudaraju
nužno sa interesima društva
a opet sam deo šireg entiteta
dok i sama
skrozirana na sopstvenu meru
sledstvena
linearna sam
ne propitujem čast
bavim se sopstvenim
neuhvatljivim
fantomima
ili
ih opet napuštam
daleko daleko
van domašaja njihovog dozivanja
sama kažem
ili
u društvu likova svoje fantazije
samoća je vaistinu
užasna
mrtve su samotničke slasti
ulazim sa potajnom jezom
u prostranu pustinju sveta
kroz mozak i telo
proleteo je nevidljivi talas
straha
podrhtavam kao list
na vetru
društvene ustanove danas
unižavaju čoveka
u najdubljoj samoći
vaše srce govori vam da niste sami
…
zaboravljajući na sebe
radimo za sebe
i to nije lično moje naginjanje
ka
izdvajanju
držim se na odstojanju od ljudi
ali i živim među njima
apsolutna samoća je tužno stanje
moje pravo ja nije celo u meni
nikada ne uspevam da zaista uživam
u sebi
bez učešća drugog
sanjarenja melanholično podsećaju
da su drugi uvek u meni
ne možeš biti cilj samoj sebi
usko je i lično
isuviše
u onom ko gleda samo
sebe
uvek postoji nešto bezbojno
usahlo
zahvati me oduševljenje
lahor
magnet priznanja onih
koji su mi slični
nemir krvi
veselo čarlijanje čula
kada je svako svoje središte
svi su izolovani
potrebno je nešto više
iznad pojedinca
ni kralj nije sam
on nema ništa što je samo njegovo
i samog sebe duguje drugima
samoća je priprema
crni korektor oko očiju
ogledalo u kojem se na trenutak
zarobljava lik
MESTO POD SUNCEM
u spiralama ogromnog puža
gustiram slast samog
postojanja
među pulsirajućim zidovima
svoje ćelije
onirično je
mansarda-špiljica
škrguće
podrhtava
zarivena u telo prirode
što osnažuje njen rast
broj prstenova se
s godinama
uvećao
klice su u građi prednjačile
u poslu drvodelje
…
knjige su raspoređene
prema čitanju
valjaju se u mestu
radilice
krče šume
sade mladice
u skladištu na mansardi
živim
u ove prve dane stvaranja
tu stanujem
osmatram možda lovim
ne odvajajući se od
stola
i njegove blagotvorne
ploče
iza mene je operkulum
ispred je prozor
zasenčen mrežom
sa mnom su još
smeđi moljci
proizašli iz literature
otklanjaju sličnost
s rečima
koje su zapisane
odavno
dobrodošla kući
viču reptili
toplo mestašce ustuknu
izokrenuta soba
u obliku oblaka
u slomljenom sjaju bez
zvezda
neka nova svest
o prostranstvima
o suočljivostima
…
za moju majku
majku troje dece
za udovicu
zastupnicu prava svog pola
i njena majka je ostala bez muža
i majka njene majke
otud linija odvažnih žena
koje upravljaju imanjem
treba biti računar pa reprodukovati
sve te ginekokratske
elemente
majka zna
mrežni bog kotrlja se
parča
moja majka
danas je podložna
žurbi
u tolikim godinama
u dubokim majčinim
fiokama
svega ima tušta drača
tma mirisa bršljana
đumbira i krompira
…
izlazim na sunce
žgam božji
kao gušter
grejem svoju otkopčanu
košulju
okolo su nabacana brda
bregovi
rastu i bubre
u razvoju ukrug
u vraćanju
u pejzažnom kupletu
defiksirano sve se susreće
sa svim
što živi na vidiku
snažne krošnjetine bacaju
kratke napregnute senke
označavaju sate dugog
dana
milioni zelenih listova
milioni šašavih cvetnica
mirisi insekti vreže struje
sokovi iz zemlje
pupčaju iznad bića
u nemirima
istisnuti
Jelica Kiso
Iz neobjavljene zbirke Skladište
