“Ana Avramov me je uhvatila nespremnog. Iako se pjesma upozorenja zvala Roads, nisam očekivao naježenu kožu i omiljeni off-beat. Nisam znao da će tako prelamati melodije, i lako im se vraćati. Ili da će njen glas preuzeti svaku moju misao. Ostavljen sam u daljinama njenih pjesama i energiji njenog benda. Bez uputstva kako da se vratim samom sebi kad se sanjarenje okonča, a bluz odsustva zamijeni tišina. Siguran sam da se Ana u vojvođansku ravnicu spustila nakon školovanja u tajanstvenom horu od 27 anđela. Samo se na njihovom spratu u Kuli Pjesme ovako lomi Aleluja i slavi heroina. Kad prestanem komplikovati, stvari su jednostavne: ceste se mogu raspasti, istina se ne mijenja. Svijet jeste od meda i leda. Ovo je melanholija koju biram. Ana Avramov je moja Lera Lynn.”
Ovako o Ani govori pjesnik Mehmed Begić, a mi ćemo je kroz razgovor pobliže upoznati.
astronaut: Kako je počeo Vaš život u muzici i da li je okupljanje benda In Absentias bio prvi ozbiljniji korak u tom pravcu?
Ana: Moj život u muzici počeo je u nekoj 10. godini kada sam otkrila mamine ploče Beatles-a i puštala ih opčinjena svakog jutra pre škole. Ona je imala samo Abbey road, plavi i crveni, tako da sam stalno okretala iste ploče. Kasnije sam nabavila sve što se moglo nabaviti, a posebno sam volela Baby it’s you i uz nju sam plesala sa mojim mlađim bratom koji je tada imao oko 4 godine, sećam se, slušali smo je svaki dan do iznemoglosti. Ubrzo potom sam otkrila Nirvanu, prestala ići na časove klavira i kako to biva uzela gitaru u ruke.
Pre In Absentias-a svirala sam u nekoliko zrenjaninskih bendova, od kojih je poslednji bio Alterdeus: zanimljivi mladalački projekat. Međutim, na samom početku sa nekih 15 godina, bila sam strahovito stidljiva. Nisam uopšte mogla da pomislim da bih mogla da sviram u bendu ili nastupim pred nekim. Neverovatno je koliko je želja da se bavim muzikom uspela da utiče na to da se usudim da istrajem u tome. Vremenom sam, svirajući sa različitim ljudima, stekla iskustvo i mogućnost da stvaram i komuniciram sa drugima dok sviram, da otklonim strah i oslušnem muziku sa više uživanja i umeća. Slušanje i reagovanje je važno, dijalog. Važno je svirati sa drugima ako imaš ideju, važno je biti spontan, praviti greške. No, trema je i dalje tu, samo je muzika ipak malo glasnija.
astronaut: Ko je pored Vas u bendu?
Ana: Bend je trenutno na pauzi, jer se ja malo više bavim samostalnim i solo radom, a u poslednjoj postavi benda bili su, osim mene, Nikola Marković (bas), Bojan Lalović (solo gitara) i Stefan Pejatović (bubanj).
astronaut: Do sada ste snimili EP Far Out, kada možemo očekivati novi album i da li će biti promjena u zvuku sa obzirom da su se članovi benda mijenjali?
Ana: Spomenula sam da je u muzici važan dijalog i ljudi sa kojima sviraš, ali je isto tako važna i forma i kako se ona zajednički razvija. U sadašnjim uslovima, na srpskoj sceni pogotvo, veoma je teško naći ljude koji su kompatibilni za jedan takav donkihotovski projekat. Osim preduslova, koji se apriori podrazumeva, a nekad i to nije slučaj, da je u pitanju neki zaljubljenik u muziku koji želi da svira i ulaže vreme u ono što je u suštini jedan neisplativ ili slabo isplativ hobi, tu su i svi ostali uslovi koji su potrebni da bi muzika dobila svoj organski živi oblik. Te stvari se retko dešavaju, a kada se i dogode, toliko je spoljašnjih ili unutrašnjih okolnosti, problema koji mogu da utiču i pokvare te odnose da oni jednostavno ne opstanu. Jer muzika je kao i poezija višak, komoditet, ona se ne čini potrebnom, ali ne samo da je potrebna, već i egzistencijalno nužna, rekla bih. Malo ljudi uviđa značaj takvih “nepotrebnih viškova”.
Ponekad nam je potrebno iskustvo sviranja sa raznim ljudima da bi došli do one forme koju mi želimo i da bi otkrili kako je želimo ostvariti. Ponekad je dovoljno da sa jednom osobom odsvirate nešto spontano i nepripremljeno i da to sviranje i reagovanje na vaše sviranje i zajedničko stvaranje promeni vaš pristup muzici, promeni iz korena način na koji ste posmatrali muziku ili instrument. Stvarati zajednički lepotu je lepo.
Da odgovorim na pitanje, zvuk benda se menjao što je i prirodno, neke pesme imaju beatove i matrice, neke će imati klavijature ili ritam mašinu, igramo se sa različitim instrumentima. Snimljene su nove pesme na proleće, osim vokala koji se snimaju u avgustu u Berlinu. U kom će formatu nove pesme biti objavljene, još uvek nisam sigurna. Moguće je i da će se pesme sukcesivno objavljivati na internetu, a da će onda novi album ili EP kasnije biti objavljen u celosti.
astronaut: Autorica ste pjesama za In Absentias, kako teče proces njihovog stvaranja i pravljenje aranžmana za iste?
Ana: Beskrajan je niz mogućnosti kako taj proces može da teče, jer osim početne ideje koja nastane, sve je otvoreno, uvek postoji doza nepredvidivosti u stvaranju. Ideja može nastati bilo kako i bilo šta se može uraditi sa njom. Neverovatno je koliki je moguć broj kreativnih varijacaija na jednu ideju. Vremenom, naravno, čovek se navikne na određene pristupe stvaranju. Takvih navika se treba čuvati, a muzici je danas neverovatno lako menjati zvuk. Tu postoji i drugi problem savremenog komponovanja, što postoji previše mogućnosti, stilova, žanrova i sve se može proizvoljno mešati bez jasne koncepcije ili određenog estetičkog principa.
Obično mi padne neka ideja na pamet, odsviram je na gitari, snimim sa vokalom i dalje je razvijam, sa bendom, ili sama. Igra, ozbiljna, ponekad naporna, ali igra. U poslednje vreme se više bavim aranžmanima klavijatura i beatova koje planiram da uključim u solo nastupe.
astronaut: Siril Lim, kantautor iz Njemačke, producent je vašeg prvog EP-a, zajedničkom turnejom ste promovisali Vaše albume – kako je došlo do te saradnje i čega se najradije sjećate sa tih nastupa?
Ana: Siril (Cyril) Lim je umetnik koji se bavi različitim projektima. On je kantautor, producent, kompozitor savremene, eksperimentalne muzike, član je švajcarskog avangardnog ansambla Ginger ensemble koji se bavi potpuno drugačijim žanrom muzike od onoga što on radi kao kantautor. Ja sam ga upoznala preko radionice Ginger ansambla o zvuku, komponovanju i field recording-u koje je Gete institut organizovao pre par godina. Siril i ja samo se tokom radionice zbližili i krenuli da sarađujemo muzički na daljinu. Slali smo jedan drugom snimke i snimali zajedno u Beogradu ili Berlinu.
Turneja je bila predivna, sada mi deluje gotovo nestvarno. S obzirom da sam ja pevala na Sirilovom LP-iju, a da je Siril svirao gitaru na našem EP, svako veče smo imali po dva nastupa. Najradije se i sećam upravo samih nastupa. Ceo doživaljaj jedne turneje je neopisiv i neodvojiv kao jedna velika luda vožnja u parku koja ti izoštrava sva čula i osećaje. Sirilov bend je imao 8 članova, toliko kreativnih, divnih ljudi sa kojima otkrivaš muziku na nekom nepoznatom mestu gde vas potpuno novi ljudi slušaju. Ako su ljudi i sa jedne i sa druge strane bine dobre volje, teško da ima ičeg boljeg.
astronaut: Pored Siril Lima, sarađivali ste sa Anom Ćurčin, Denisom Katanecom i drugima, možemo li u budućnosti očekivati neke nove saradnje i sa kim bi voljela sarađivati?
Ana: Volela bih sa Nadjom, novosadskom kantautorkom da sarađujem, do sada se to svodilo na zajedničke nastupe, ali volela bih da nastane i nešto konkretnije od toga. Sa Denisom i dalje aktivno razmenjujem ideje, sa Anom Ćurčin i Unom Gašić je bilo divno sarađivati, volela bih da se takva saradnja ponovi. Postoji dosta mladih muzičara koji su zanimljivi na srpskoj sceni trenutno: Emilija Đorđević basistkinja Moloa, Lola Miković, mlada bubnjarka Stepe i njen novi projekat mi deluju inspirativno. Ljudi se previše oslanjaju na ponavljanje, postoje talentovani umetnici koji se zanemaruju jer ne pripadaju nijednom ustaljenom žanru. Čini mi se da je našoj sceni potrebno sveže krvi. U Hrvatskoj su tu Seine, osim Denisa Kataneca i recimo Ivan Grobenski, njihov basista koji je jako zanimljiv i kao kantautor. Sa Ivanom Skopoluvićem (Artan Lili) sam radila na projektu na kom sam počela na srpskom da pevam, no polako, videćemo šta će od toga dobiti konkretan oblik.
astronaut: Pisali ste književnu kritiku za časopis Ulaznica, da li je to nešto čemu se namjeravate vratiti?
Ana: Volela bih, naravno, kao neko ko se dugo bavio književnošću, imam potrebu za čitanjem, pisanjem, ali sa svakodnevnim poslom i obavezama koje bavljenje muzikom od mene zahteva, teško je naći vremena. Postoje neki prikazi, tekstovi raznih žanrova koje povremeno pišem, pa kad se dovoljno akumuliraju i sazru možda neke i objavim kada dođe za to vreme. Ne treba takve stvari požurivati, ne može se sve postići istovremeno. Ja se tešim Tišmom, mojim kolegom po katedri. Većinom, ako se dočepam olovke i papira, pišem lirsku prozu ili poeziju. Za kritiku će biti vremena, a knjževnost je postala izvor uživanja u dokolici. Uostalom, ko čita, čita. To je više nego dovoljno.
astronaut: Šta čitate u posljednje vrijeme?
Ana: Upravo zbog toga što mi je čitanje postalo uživanje, ili privilegija, čitam sve sporije. Ljudi idu na kurseve brzog čitanja, ja treniram sporo. Tu onda nastaje problem, jer sam previše ambiciozna i alava, pa čitam po nekoliko knjiga istovremeno. Sramota me je da priznam, ali mislim da se sad taj broj popeo na desetak knjiga. Mahom je to poezija prijatelja, upravo čitam poeziju Milija Đukića, mladog mostarskog pesnika. Osim njega, tu je i Pakao Vladimira Tabaševića koji sam upravo završila, zbirka kratkih priča Banatorijum Uglješe Šajtinca koju sam krenula da čitam ovih dana. Spomenuti Tišma je uvek pri ruci, kao i pesnici poput Pesoe i Maka Dizdara. Krleža i savremena hrvatska i slovenska poezija, tu je i moj omiljeni profesor i pisac, Dragan Stojanović, koga toplo preporučujem. Lista se može produžiti koliko je knjiga u mojoj sobi.
astronaut: Kakva je muzika obilježila Vaše odrastanje i šta sada najradije slušate?
Ana: Bilo je tu toliko bendova. Od spomenutih Beatles-a i Nirvane koje sam obožavala kao klinka, tu je prošlo mnogo faza. Od King Krimsona i Tool-a i grunge-a i punk-a sa kojim sa počela, PJ Harvey, Nick Cave, Radiohead, tokom srednje škole. Zanimljivo je možda da je Radiohead jedini bend koji aktivno slušam već toliko godina. U poslednje vreme nemam toliko vremena za otkrivanje novih bendova, Blonde Redhead mi je recimo gotovo uvek na player listi, ali volim raznolikost, mada nekad danima slušam jednu istu pesmu. Danas je to bila Lepota od Goribora.