Kvaka
strah je tako mali
majušan ni grama nema
od straha odeš ispod zgrade
pobegneš pod toplu sijalicu tuđe sobe
ljubav veru nadu tromeđu mekanog
u sred prijatelja koji nisu zauzeti
od straha brzo postaneš devojka
diže se kao magla
odleti sa očevim tamno plavim odelom
pred jutro
perce iz jastuka je strah
uhvatiće ga onaj kome kažeš da
vraća ga samo nepovoljan vetar
lagan kao rupa pocepanog kaputa
nije kao kvaka
koju ima i sklonište
Pismo poslati na krov od korova
Ne kupujem zamene za tvoje knjige
Mnoge sam naslove našla bez muke
Proizvode štamparije, monohrom stranice
Bez penkalom ispisanih margina
Nema si u praznini hrapavog papira
U odsutnim koricama traže novi dom
Ne pružam im utočište
Naprslinama tvog krova ne penjem se
Mada bih umela da ga pronađem
U korovu mira, raskoši katapultiranih duša
Ne odvajam za tebe dane i nemam
Ništa da ti poklonim
Ravnodušna sam na slabašni epitaf
Sigurno misliš bilo je boljih za tebe
Jeftin komad mermera, izgnanik sa slavlja
Tvog života, tvoje bitnosti u vremenu
Ne verujem da si spokojna
Nedostaju mi tvoje fotografije iz mladosti
Nikada nisam sa svojim uporedila
Tvoje lice u odsustvu tereta na kapcima
Ne osuđujem umišljajno uništenje
Verujem spalila si podsetnik na sebe
Nisi podnela nepreciznost – dobru ili lošu
Nosim zemljom, vodom i vazduhom
Tvoj razmak između kečeva
Kazaću ti u poverenju: lažna je vest
Da ljudi sa razmakom svuda imaju sreće
Obeležavam te gde ožalošćeni ne idu
Podvlačim svoje redove u tvoju čast
Neobično im je
Što u vrelu kafu sipam malo vode
U korovu tvog krova ne slavim te
Bojkotujem dane za duhove i mermer
Proizvodim antitela na generička sećanja
Obeležavam te onako kako si otišla
Sama
Na margini.
Poseta veš mašini
Kada obmota očaj zbog
Ustajalosti i prljavštine u kojima plivamo
Kao otrovane ribe u rekama
Neka svako za sebe
U intimi mraka pred zoru
Gleda hipnotisano, zgroženo i zadivljeno
Na najdužem programu
U svoju mašinu za veš
Posmatrajmo kako spira znoj sa glava
Rastapa šminku, oruđe za prevaru
Omekšava posmrtne govore u džepovima
Neka nam ne promakne ni to
Da u roze boji belu kožu
Dovodi skoro pred davljenje one
Koji razumeju tek kada je smrt blizu
Ako gledamo primetićemo
Ta posvećena, odreknuta od sebe majka
U penu i talase baca srećnu decu
Koja nikada nisu bila na moru
Razdvaja blizance kao čarape
Da ne budu svezani u istim okolnostima
One stidljive, nežne i tanke obmotava
Oko nesavladivo krupnih koji mogu
Da ih iskidaju ako požele
Ne bi bilo pošteno da nas uznemiri
Nagli obrt na drugu stranu
Nešto nije u redu sa nama
Ne volimo prevrate
Jer samo u njima osetljivi isplivaju
Potisnuti zatočenici dna izađu na prozor
Nešto zaista nije u redu sa nama
Uvek nas štrecne promena u drugima
Da li nam se pomalo gadi
Kada najprljaviji izađu iz centrifuge beli
Hoćemo li se uporno sećati kontaminacije
Sva čistoća ne koleba našu rigidnost
Regrediramo dosledno na ispranu zarazu
Zlopamtimo, osvrćemo se da niko ne vidi
Vadimo se pred sobom na iskustvo
Ne može nas niko prevariti da je obnovljen
Važno je ne propustiti iritantne slučajeve
Kada po neadekvatno tretiranim ostanu Grumuljice i mrlje
Možemo tada da priuštimo kolut očima
Izražajno, imitirajući bubanj
Sasvim je u redu da osudimo
Sve te narušitelje harmonije
Sa flekama koje nisu stvorili sami
Nešto nije u redu sa svetom koji se pere
I to sigurno nismo mi, jer mi
Suvi smo i netaknuti
Nešto nije u redu sa nama, rekli bi
Ali mi se ne mešamo sa gomilom u bubnju
Nama je veoma važno da drugi budu
Besprekorni i mirišljavi.
Milica Cvetković