Dođe mi da se zatrčim, pa se bacim u gomilu opalog lišća. Neka me proguta ta umbra, pa breskvasta, zlatica, lanena, navaho, peščana i sepija. Da popijemo tamnozeleni čaj dok pregledamo stare fotografije u tonovima socijalizma. Razviću sve stare filmove, poput Cinephoto laboratorije u ulici Francuskoj, tih osamdesetih godina prošlog veka. Dok se puši iz šoljice, miris nagorelog dvopeka para nozdrve. Strašno sam voleo da prućim lebac na Gorenje ringlu, pa dok ne zagaravi, posedimo pokraj šporeta, pošalimo se malo baka i ja. Stružemo nožem po crnoj korici, mažemo maslac sa slašću. Jesenje večeri, da se slegnu utisci o minulom danu. Vida nešto beleži u indigo notes, tvrdih korica. Na početnim stranicama su zapisane i prve reči koje sam izgovorio, datum kada sam prohodao, te kad sam počeo da odbijam cuclu. Uvek sam se cerekao, listajući to njeno svedočansto o vremenu. Svi događaji od važnosti, sudnji datumi, rođendani, recepti i brojevi telefona drugarica iz Saveza Sindikata Jugoslavije. Kada je poslednji put nazvala Zora ili pak Jela, ubeleženo beše. Preturao sam po džinovskoj komodi kada bi mi stara dopustila. Ljubazno zatražim ključ pa svečano otvorim sva vratanca, izvučem fioke. Natenane sam brojao šustikle, čaše, kožne šlajpike, futrole za naočare, roze i plave koverte, markice sa Maršalovim likom, putna ogledalca, naliv-pera, dedina pisma, Energoprojektov plan za izgradnju vikendice na Avali, Burde i šnitove. Iskrzana fotografija pradede Đure u ratnoj uniformi pred polazak na Solunski front vazda me je privlačila. Završim inspekciju, đozluke za daljinu položim u kristlanu ćasu, da joj budu na dohvat. Kada časovnik ukaže vreme za drugi Dnevnik, nastupala je tišina. Vesti iz zemlje. Ništa dosadnije bilo nije od tih pola čuke zveranja u Ei Niš kutiju i Dušanku Kalanj dok deklamuje. Biće posle, valjda, dobar film. Tiho je maločas javio da puštaju sa Alenom Delonom. Spava mi se.
Zlatno i resko. Preko rebara ta jesen svira. Vreme je za “Končar” grejalicu i cinober ćebe iz Robne Kuće Beograd. Ronđanje po ormaru, traganje za toplim puloverom, džemperom, vunenim čarapama koje si dobio na poklon od Milanke, Stojanke i tetka Jele. Ako sam išta mrzeo u detinjim danima, to su dokolenice koje su mi zaustavljale krvotok. Od koščatih čašica pa do nosa, nisam osećao života. Lepo brate, sva krv ostala u petama. Da se kuva čaj od mente, uz Petit-Beurre. Umačeš u toplu šolju, polako, al’ pažljivo da se keks ne raspadne, potone na dno, počne da se taloži pa dobiješ kašicu. Oktobar je da se zapeku palačinke u rerni, prelivene sokom od paradajza, da se turi krompir u pećnicu, raspolućen, premazan puterom, pa kad zakrče stomaci, šake se ispeku, jerbo strpljenja nema. Ko će još da čeka da se ohladi, već onako vruć sa mladim kajmakom, pod čkiljavim svetlom u maloj kujni, milina ti. Pita od jabuka da se razvuče, da se rukav zavuče, cimet se rasprši, oblak stvori pa pronikne u svaku poru. Miriše kuća na oraščić, karanfilić, na rendani zlatni delišes. Da se obrne šolja turske. Dolazi Natalija da gleda sudbu u talogu soca. Vidim ti utešni lični dohodak, topli obrok, dobar glas iz daleka a tu je i krokodil na biciklu. Samo da ne ripi u jendek. Jesen je za filmove sa Delonom i Denev. Ugalj je istovaren. Čika Aca bi dobro naložio dole u kotlarnici pa bi zgrada bila nalik zahuktaloj lokomotivi. Dimčina iz broja 107. širila se ka Vukovom Spomeniku. Sedeo sam često na rebrastom radijatoru u somotskim pantalonama, do mene je kora pomorandže mirisala. Pred spavanje, baka bi na taj isti radijator, odlagala domaće kiselo mleko u teglici, prekrivala ga krpama, kako bi ujutru bilo spremno za konzumiranje uz peciva. Jesen je da seća na sve ono što beše.
Nedostaju mi bledunjave, obične kifle pekarske industrije kao i pošećerene buhle sa marmeladom, uvijene u sivi, grubi papir, isti onaj u koji su prodavačice uvijale parizer i zimsku salamu. Uz trokut – jogurt, najlepša jutra pred odlazak u školu, bila su ona kada u šest časova, baka porani do “Centroproma”, pazari nekoliko kiflica a kao zaslađenje čokoladnu bananicu i euro – kremić sa crvenom plastičnom kašičicom. “Mićo, hajde, petnaest do sedam je” – umilnim glasom pozivala me je da ustanem iz kreveta, na šta sam vojnički iskakao iz tople postelje. U kuhinjici miris “C” kafe, čkiljavo svetlo i jedna gugutka na simsu prozorskom. Na astalu tanjir, servis, šolja iz koje se puši čaj od mente. Ta najobičnija kifla za doručak, koju sam redovno umakao u kremić, bila je nešto najlepše u to davno vreme, obojeno oker, kaki-miš, grao, maroni, jesenjim koloritom, kada je protezanje u cik zore, dok kapi kiše nervirantno tuku uz melodiju sa malog radio aparata, stacioniranog na frižideru, služilo da snažno zažmuriš i upamtiš ušuškanu sliku, koja će biti trajna u galeriji detinjstva. U kockastu, školsku torbu pakujem džemastu buhlu koja će se spljoštiti do velikog odmora, postati mekana kao duša a ja ću je smazati sa slašću dok drugari budu krnjili klikere okolo stabla drveta. Brankica je iz kupusa belih salveta vadila sendvič veličine lopte za odbojku, pa sam sve bežao da me ne ufleka kad načini zagrižaj. Prvi sam u dnevniku, taj Aleksić na “A”, biće danas gadno, ako uhvati da propituje, nagrabusio sam. Radujem se sledećem jutru, crtanom filmu, maminom i tatinom – “Dobro jutro dečice”, sestrinom sanjivom pogledu, čupavoj kosici i smešnoj, rastegnutoj pidžami, bakinoj požrtvovanosti da nam sve bude potaman. “Hoćeš poparu, da obarim viršle, ispržim jaja, napravim topli sendvič, namažem puter na hleb?” – izgovarala bi Vida, brzinom munje, dok sam trljao krmeljive oči i slao joj golemu ljubav.
Volim more, volim da mu se vraćam. Jedan sam od ljubitelja hotela, uredno zategnutih čaršava, malih sapuna sa utisnutim logom. Te višespratnice, označene zvezdicama, posebna su radost, a svaka soba piše svoju storiju. Terasa je inspiracija za nas – opijene maštanjima, te nam mozak raspreda klupko iz koga ispadaju karakteri i prostori. Miris zavesa, novih peškira, prelamanje svetlosti kroz prozor, žamor prolaznika, cika galebova, preko plavog, uzburkanog somota. Definisano vreme doručka i večere, poput onog iz detinjstva. Ako ne dođeš u propisan čas za astal, ostaćeš gladan. Miris iz kuhinje, švedski sto sa koga te mami gulaš, pasta, odrezak i pet različitih vrsta kolača od kojih je jedan prekriven šamom. Pufnasta sreća. Rano jutro otvoreno za marmeladu, kroasane, poširano jaje i sitno seckanu lubenicu uz svež đus. Onaj ko pamti bele, jugoslovenske tanjire sa plavom ili pak oker kružnicom na kojima se meškolje marmelade u minijaturnom pakovanju sa maslacem, duboke šolje iz kojih se puši čaj od šipka, mente, hibiskusa, bela kafa da pokrene telo, taj setno blene u namaze što ga transponuju u doba rekreativnih nastava u velikoj zemlji koja beše. Daj mi ključ sa brojem, da ga čuvam, pa otvaram i zatvaram utočište bez briga, tih deset dana, daleko od poznatih lica, beogradskog asvalta i raznijeh đavola. Ljubazne recepcionerke, uslužne i ispeglane izgovaraju: “Dobro jutro, dan i veče Gospodine”, to prija uhu, bez obzira što je plaćeno. Mali frižider iz koga kickam kiki-riki i opijam se koka-kolom i malim crnim vinom, slađi mi je no da mi serviraš najskuplji šampanjac. Lepo je kada te služe. Lepo je biti Kralj. Na betonsku ivicu terase, svake večeri doletala je mala lasta i zaspivala do ranih jutarnjih sati. Nazvali smo je Petrući. Kažu, ta ptičica je simbol sreće. Budio sam se u pet kako bi posmatrao Petrućijevo vojevanje u ružičasto nebo. Neprocenjivo je. To sićušno, pernato oličenje slobode, takođe voli hotele, da i ono pobegne na trenutak od jata dosadnjakovića. Lepo je imati krila i za tren naći se na drugoj obali. Petrući je nastavio preko palmi u nove slikovite predele a ja sam lagano pakovao kofer. Ako, neka prođe, da ponovo dođe, leto. Šaljem ti razglednicu koju ćeš jednoga popodneva pronaći u kutiji uspomena.
Volim supu. Od vajkada je tako. Na mamu valjda, kašikom. Tečno i toplo, zdravo je pre glavnog jela. Tata nije voleo, hteo je odmah konkretno. Baka nas je razmazila sa rezancima svih vrsta. Kriva je Kikinda odakle je potekla naša Vida. U klinačkim danima bio sam zadužen za odlazak u prodavnicu. Na spisku je uvek brijirala supica u kolko nije bilo vremena za spravljanje domaće. Podravka beše najzastupljenija. I onomad, osamdesetih beše Alpska, pa sa knedlama od griza, sa mesnim knedlicama, sa taranom, supa sa slovima koju sam obožavao. Porodični ručak zna za red. Ne može bez supe, bez ukusne čorbe nema valjanog obroka. “Gorenje” ringla je bila šampionska, te je supa vazda užarena. Lagano soliš pa biberiš, pa hladiš talasajući, duvajući dok ostali ćućore za astalom. Ne lupa se servisom, ne krlja se po dubokom tanjiru, ne struže, ne škripi. Mi smo jedna od onih, gradskih porodica što duboki, supeni tanjir koristi samo za, jelte, supu. Meni osetljivom je to apsolutno odgovaralo. Nisam voleo van kuće, pogotovo po slavama, da iz iste posude mrnđam od kokošije juhe, kuvane šargarepe, preko sarme do krtine i kolača. Ne mogu ti ja to. Zna se za šta je duboki, za šta je plitak, a za šta malečni, dezertni. Supa prija. Stavljam dosta mlevenog bibera. Kuvanje supe je odista poseban ritual. Skupi se u loncu toliko priča koje se raspredaju uz šporet, dok kutlača kruži. Krčka se jedinstvo, zahvalnost na trpezi, zdravlje, ljubav, veseli unučići, poštar Dragiša, penzija, komšinica sa trećeg sprata, letovanje u Omišu. Kroz vrata terase kulja para, miriše tek otvorena teglica Vegete a stomačić krči. Supa je vaspitanje, supa je sigurnost, supa je dom. Dok imaš s kim da uživaš u supi, kada ima nekoga supu da ti skuva, u rodnoj ulici, maloj kuhinji, to su dani kojih ćeš se sećati dok dišeš. Supa je dragoceno vreme provedeno sa najbližima.
Osamdesetih, kada deca bejasmo, dolazak gostiju, te odlazak u goste, vazda je bio praznik koji se slavio sa ushićenim vriskanjem. Fiksni telefon nije se mnogo rabio da se ne nabije račun, pa su se od petka do nedelje uveče rezervisali termini za druženja u baštama kuća ili provetrenim stanovima, dodeljenim preko sindikata. Strašno sam voleo posete. Obavljao sam velike pripreme i sastavljao repertoar. Šta novo recitovati, koje vruće-taze crteže pokazati, kakva unakrsna pitanja postavljati, koju društvenu igru odigrati. Podići šator u bakinoj sobi, cepkati karte za ulazak pod isti, sirotoj, slabo savitljivoj rodbini i porodičnim prijateljima. Zdušno sam učestvovao u spravljanju mezetluka, kolača, ručka ili večere. Danima pre divanjenja, raspredalo se o karti pića i ponudi hrane u zavisnosti odakle stižu posetioci. Ako dolazi Višnja iz Zagreba, nešto čega se uželela u Beogradu, također Marku iz Ljubljane, da se donese pečenje i sveže voće sa plantaža. Tetke, teče, strine, sestre, ujaci, kolege i koleginice, pa veterani što potegnu iza sedam gora, autobusom i vozom, kako bi u tri dana obišli čitavu familiju i saznali šta se sve odigralo u prethodnih godinu dana. Ko se udo ko oženio, u armiju otišao, ko decu podobijao, ko škole završio, unapređenje dobio ili kristalnu vazu i sat za odlazak u penziju. Ko je saranjen i kada, pod kakvim mermerom, kamenom ružom, piramidom ili krstom. Sačekivanje nama dragih lica na Glavnoj železničkoj stanici, pa se potrpamo kao sardine. Pun gepek kofera, poklona, jedva se kreće Zastava 101. Pentranje i silazak niz stepenice zgrade, u toliko navrata da smo svi imali noge kao fudbaler Safet Sušić. Raspoređivanje po sobama je važan čin, pa sam bio neodlučan kome da se privalim, da po celu noć ćućorimo. Rani doručak, mirisi gozbe od sinoć, slatke kafe i zagrljaji, šetnje po Knez Mihailovoj, izleti na Avalu, Topčider, Kosmaj. Da gosti što više vide, da im se ispriča, da dožive, da mogu dalje da prenose, usmenim putem sa kolena na koleno. Krokodilske suze na kraju višednevne epopeje uz otvaranje bombonjera i tmurne pomisli na neurađene domaće zadatke, uz zvuke špice “Boljeg Života”. Džeparac je umeo vratiti osmeh na lice. Turali nam u džepove toliko da smo mogli pazariti džakove žvaka, albuma samolepljivih sličica, Zabavnika i Almanaha. Ti divni, lepi gosti, sređeni i namirisani, mekane kože, namazane pomadama i kolonjskim vodama. Osmesi, nazdravljanja, putopisi po velikoj Jugoslaviji. Vreme bez interneta, mobilnih telefona, vreme nežnosti i postojanja.
Često mi se prijedu Natalijine krofne. Moja baka Nata, onako lepa, bela pa debela, pravila je najlepše krofne koje sam imao prilike kušati, te je sećanje na detinjstvo obogaćeno njenim Veličanstvom – Krofnazijom. Fantastično mekano, iznutra naizgled šupljie, ali kada aktiviraš sva čula, možeš sasvim jasno osetiti ispunjenost tog magičnog peciva, čistom dušom. Imao sam običaj da smetam, vrzmam se po maloj kuhinji dok operacija spravljanja testa uveliko traje. Bio sam suviše mali da dosegnem, pa me Nata dohvati brašnjavim rukama, podigne na kredenac, a mojoj sreći nije bilo kraja. Leti belo brašno okolo naših glava, sve mi po kosi napada, uz kikot pažljivo osmatram izmrvljeni kvasac, naslage šećera, bakine prste za koje se testo lepi a meni smešno pa se zagrcnem. Modla za vađenje valjuški skretala mi je pozornost. Ma ko će još čekati da testo kisne čitavih 20 minuta, uh nestrpljenja golemog, al evo ti ulje cvrči, oko srca toplo. Sva pažnja bila je usmerena na rumenilo pečene đakonije. Natalija laganim pokretima bacaka gotove, pufnaste lučiće u ogromnu šerpeganju sa plavim tufnama. Voda na usta navire, stomačić krči, biće gozba dražesna. Krasna krpa prebačena preko zlaćanog blaga, sasvim sam bio siguran da krofne dišu, rastu, prizivaju. Nata uze šećera u prahu pa kao kakva čarobnica, pređe zvezdanim mrvicama po hrpi spremnoj da se baciš i osvojiš. Zagrizem vrući oblačak, pa me šećer zapahne, prekrije mi čitavo lice, a ukus blažen, zaposedne čitavo biće. Milna ti je sesti na stepenište pokraj kuće, mljackajući slatku tajnu, velike majstorice.
Stevan Aleksić
Stevan Aleksić je vizuelni umetnik, scenograf, ilustrator i profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Rođen je 1. maja, 1981. godine u Beogradu. Diplomirao je pozorišnu i filmsku scenografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti, Univerziteta u Beogradu u klasi profesora Geroslava Zarića i Jasne Dragović. Za vreme studija i nakon završetka, Stevan je radio veliki broj projekata na filmu, televiziji i pozorištu. Iza sebe ima 15 godina predavačkog rada. Uspešno se bavi ilustracijom filmskih plakata, izradom vizuelnih koncepata i kreativnim pisanjem.
U Saradnji sa majstorm specijalnih efekata, filmske maske i šminke Miroslavom Lakobrijom, kao član udruženja “Mladi Kadrovi” kreirao je veći broj nezavisnih filmova za festivale kratkog metra, širom bivše Jugoslavije. Dobitnik je mnogih priznanja za kratke forme.