Dijagram života
Prva se povlačim pred tiranskim ćutanjem
Pristajem da budem slabija strana
Gubitak moći, znam
Simbolizuje predstojeći kraj
Između straha i progutane sujete
Usleđuju nežni talasi ponosa
zbog novonastale nezavisnosti
Oslobađanje od besa
Je korak bliže mojoj slobodi
Oduvek nosim prazninu u stomaku
veliku crnu rupu
Nepokolebljivi osećaj nedostajanja
Koji ne umem da pretočim u reči
Zato govorim u slikama
Ja sam
Profesor na čija predavanja niko ne dolazi
Pacijent koji odbija lekove uprkos lošim prognozama
Misli nogom otvaraju vrata
Ulaze obuvene, spuštaju kofere
I useljavaju se u moj um
njihove neočekivane posete
rađaju svu moju poeziju
Uzimam razbežalo krdo misli o tebi
bacam ga na papir
Moja ljubav će me nadživeti
Posthumno dobiće priznanje
Mršavu utehu za svaku ranu
Pretočenu u stih
Stari ožiljak na mom vratu
Dijagram prošlog života
Povlači se kao Mesec
Iz naše spavaće sobe
Tvoje lice
I dalje
Kao trn u prstu
Boli pri svakom dodiru sa svetom
Sve si to
Ti si divlja plaža
po kojoj oduvek trčim bosa
pesak koji mi greje stopala
grudi
ruke
kada te dodirnem, ostaješ među prstima
ako ih brišem peškirom, grebeš
imam san koji se ponavlja
u njemu se pretvaraš u prašinu
zbog koje kijam
padaš sa kose
ramena
trepavica
ostaješ da lebdiš u vazduhu
da te vidim svaki put
kada je Sunce
Jesen nije moje godišnje doba
Voleo sam oktobar
I dane kad je kiša
Mirisala na krajeve
Nezavisno razbežane
Po njenim golim leđima
Pažljivo sam prelazio prstima
raščešljavao ih
Naježena koža
Me je golicala
Svaki put
Neposredno pre
Nego što bih usrao sve.
Lana Trišić