Proleće u Šefildu
Latice su uvek najlepše u
gradu stakla i mrtve industrije
tu bolje blesne boja
kraj grafita lica sa
gas maskama
Na unverzitetima
kartonske kulise na rasklapanje
i kartonska znanja koje pregazi
svako bujnije telo
jurim kroz klizna vrata
u natopljenu travu
Pab „Debeli mačor“
guta moje udvarače
ja istražujem šta nude
i odlazim jer
kosmati arhitekti
iz Jorka
me samo uspavljuju
kao kafa na akademskom sastanku
i penjem se uz bujno
brdo na čijem vrhu u mojoj sobi
grmi pesma
o hordama slovenske krvi
ipak sam naša
plodna sam i luda
probušila sam mediteranske
cipele da do te sobe dođem
i živim samo za reč Želja
koju vidim u svim
papirima napicima zadacima
skulpturama besplatnim magazinima
u čajdžinicama
kolažima kolačima
tetovažama mirisu
nakisele kafe
Ovde je proleće
a zgrade su staklo staklo staklo
zato svaki dan svratim u prodavnicu
„Novi koreni“ po smoothie
a posle umirem
u slasnim maštarijama
dok iza čujem huk
ptica i sporta
nabijenih tela
Huni mojih neznanih potreba
na crnim sedlima
dišu mi za vrat
kroz engleske močvare
i biznis centre
Maštam o mirisu
pariskih lipa i kako kad
zatvorim oči moja
crvena haljina osvaja
prodavce kroasana
muzičare golemih ruku
i Rue Babylone
Proleće u Beču
Proleće u Beču
prvi put si mlada
i vidiš jelene
i drevne amfiteatre
i ugodna jezera za pedaline
toplo je
veoma je toplo
kosovi na terasi
previše cveća na tvojoj košulji
tvoj crtež je nejasan
jezero Nojzidler te guta
razvodnjava tvoju
seksualnost
smeješ se previše detinje
za svojih osamnaest
rode grakću na dimnjaku
još ne znaš šta nosiš
u stomaku
ali znaš da će ti jednom
sleteti na ruke
taj dan
koji razbija sve ramove u Albertini
slutiš kako će od njega
popucati dugmad sa tvoje košulje
I ovaj grad je širi
od polja žutih cvetova
iza stakla automobila
od čudnih nemačkih suglasnika
istrčalih iz kasete
neće te spasiti nikakav Hese
u muzeju Leopold
nikakva zbirka retkih insekata
iz Prirodnjačkog muzeja
ni Parmiđaninov ispupčeni
autoportret preko puta
mrziš hladnu statuu carice ispred
nemaš pojma da nacrtaš
svoje oči
Ne, nikakav Direr
koji zamrzava životinje
nikakva bela arhitektura
i čišćenje spomenika
Nikakav Klimt sa još više
žutih cvetova nego što ih ima tvoja košulja
Zgrabiće te Šile
jednog teškog prevrtljivog marta
na oblačni dan
gladna izvitoperena tela
raširenih nogu
i više nikada
nećeš otići u muzej
Kolekcija mart-jun 2019.
Dok smo se sretali svakog dana
kupovala sam
prugaste šarene
košulje koje se vezuju
tik pod pupkom
da ih izložim
prevrtljivom martovskom
vetru
Tovarila sam
u svoj kožni ranac nekoliko
haljina sa motivima bilja
na jednoj je u prašumi dan
na drugoj noć
na prvoj blješte
listovi na beloj podlozi
ekscentrična je
Na drugoj je oko
začarane paprati
crno
crno
noć je pala na Budimpeštu
na Menhetn
na Krakov
na močvare
na kampove
na opere
i solane
Kupila sam
plavu traku za kosu
koja se presijava kao
nijanse Indijskog
okeana koje nikako
ne možeš da uhvatiš
pastelom ni rečima
Tu mi je i nova
suknja sa volanima
koji šušte misterijom
crnog kadilaka
na Sedmoj aveniji
obožavam da dođem
i zamašem ti
njom pred šankom iza kojeg
kriješ od sebe
svoje žudnje i moguće
budućnosti
i usput ti dotaknem
dlan dok niko
ne vidi
zagolicam ti
nepce komadom
vrućeg svojeručnog
hleba
nasmešim se
i izađem
u noć
u rasplodni maj
sasuvši ti u grlo
svu tamu oko
biljaka na mojoj
haljini
Tamu da je nađeš
u svim kancelarijama
kafićima prodavnicama
nuklearkama
tamo gde je naizgled malo
ima
da te namami da
se vratiš
za godina pet deset
dvadeset
i probaš sva
crnila s papratima
sa tela koje se konačno
odriče
svojih zaštita
Jelena Žugić
Jelena Žugić rođena je 1989. u Beogradu. Živjela je, studirala i radila u Lisabonu, Šefildu i Santjagu de Komposteli. Poeziju i kratke priče objavljivala u časopisima „Polja“ i „Route 57“ i na portalu „Strane.“ Prevodi prozu i poeziju sa portugalskog, španskog i engleskog, a najviše uživa prevodeći pripovjetke svoje omiljene spisateljice Klaris Lispektor. Još više od toga uživa da pjeva. Trenutno živi, radi, piše, komponuje i pjeva u Beogradu.