Jednog zimskog popodneva Miroslav se vraćao kući iz nevoljne šetnje. Iako od svog izdavača nije dobio novac koji mu je neophodan za život, put do izdavaštva, a naročito povratak, mnogo su mu teže pali. Trudio se da olakša sebi nepodnošljivu hladnoću, neprestano razmišljajući o tome kako će ubrzo ponovo biti u svom domu koji mu pruža neizmernu toplinu, komfor i stvaralački mir. Krajem svake sedmice, Miroslav odnosi nove tekstove na pregled. Ovoga puta, izdavaču se nisu dopali, ama baš nijedan, ali to Miroslava nije naročito uzrujalo. Znao je da će sve biti u redu, samo da stigne kući. Tamo ima dovoljno hrane za narednih nedelju dana, tako da mu novac neće biti neophodan, snaći će se i bez njega. A do tada će već nešto napisati, jer u kući, u kojoj je vrlo malo boravio u prethodnom periodu, uvek pronalazi inspiraciju i veru u svoje spisateljske sposobnosti.
Doživeo je neopisivo olakšanje kada je zakoračio u svoju ulicu. Znao je da mukama uskoro dolazi kraj. Ali, kada se približio kući, shvatio je da ima neobičnu dobrodošlicu. Njegovo dvorište je sa svih strana bilo ograđeno žutom trakom, na kojoj je na desetine puta bilo ispisano: “Opasnost! Ne ulazi!” Ispred su stajali nekakvi stražari u crnim, svečanim odelima. Nosili su tamne naočare. Bilo ih je osmorica, po dvojica su stajala na svakoj strani dvorišta. Svi su držali po pištolj u levoj ruci.
Miroslav htede da priđe jednom od njih, ali se uplaši pištolja i pomisli da mora dati neki znak da dolazi u miru. Nije se setio hipijevskog znaka “Pis”, već uz pomoć dva kažiprsta napravi krst i usmeri ga ka stražaru, bojažljivo zakoračivši ka njemu kao da prilazi vampiru.
Stražar naglo prekide njegovo usporeno kretanje, obrativši mu se tonom kojim je nagovestio da nema previše želje za razgovorom, ali da će nekako skupiti snage da ga sasluša:
– Izvolite gospodine.
– Ne znam koliko ste upućeni, ali ovo je moja kuća i voleo bih da uđem u nju, ako nije problem. – nadobudno pojasni Miroslav koji se iznenada ohrabri i hladnokrvno, ubrzanim korakom, krenu ka svom dvorištu.
Ipak, stražar ga zaustavi, uhvativši ga snažno za košulju. Privuče ga k sebi, uperi mu pištolj u slepoočnicu i tiho izgovori:
– Problem je.
Kada je stražar primetio da je Miroslav potpuno prebledeo, kao da se nečega odjednom uplaši, ili se možda priseti, pa brzo sakri pištolj iza svojih leđa i poče desnom rukom da namešta Miroslavljevo pogužvano odelo. Pisac se osvrnu oko sebe, pokušavajući da pronađe uzrok stražarove nagle promene pristupa. Pošto ništa nije ugledao, ponovo se okrenu ka svom ćudljivom sagovorniku koji je sačekao njegov pogled, a onda započeo objašnjenje:
– Stvarno ne možete unutra. Ni Vi, niti bilo ko drugi, jer se u kući pojavio neki kvar.
– Kakav kvar? – iznenađeno upita Miroslav
– Prijavljen je kvar.
– Ja ga nisam prijavio.
– To znamo.
– Onda verovatno znate ko je.
– To već ne znamo.
– Kako to?
– Dobili smo anonimnu prijavu.
– Kako onda znate da nisam ja?
– Upotrebili smo svoje istaživačke metode i pouzdano došli do zaključka da to niste Vi.
– Ali, uprkos vašim pouzdanim metodama, ipak niste uspeli da otkrijete ko je prijavio?
– Nažalost, nismo.
– To neko pokušava da mi namesti. Kvara u kući nema.
– Izvinite, gospodine, ali prijava je imala osnova. Kada je naša ekipa stigla, ustanovljeno je da kvar zaista postoji.
– I? Šta se pokvarilo?
– To još ne znamo. Za sada znamo da kvara ima, ali gde se nalazi, nismo još utvrdili. Unutra su majstori koji daju sve od sebe da dijagnostifikuju problem. Kada budemo imali još informacija, obavestićemo Vas.
– Kako to mislite? Zar ne mogu da uđem u svoju kuću?
– Nažalost, ne možete. Moći ćete da uđete tek kada budemo otklonili kvar.
– Ali, moje stvari su unutra. Mogu li barem da uzmem nešto?
– Žao mi je, ali to je nemoguće. Izričito je zabranjeno da bilo ko, sem majstora, ulazi u kuću, jer postoji ogromna mogućnost da se kvar tako pospeši ili proširi.
Razočarani Miroslav je čitav minut nemo i nemoćno posmatrao svoju kuću, a zatim se okrenuo i nevoljno otišao.
Narednih nedelju dana bio je prinuđen da živi kod svojih prijatelja. Svi su imali porodice ili cimere, tako da mu nigde nije prijalo. Voleo je društvo samo ako bi prethodno ispunio svoju spisateljsku potrebu. Ali, zbog kvara je morao da trpi gomilu ljudi oko sebe. Za pisanje mu je bio nepohodan stvaralački mir koji je pronalazio samo u svojoj kući. Postajao je sve nervozniji. Znao je da bez novih tekstova ne može doći do novca za hranu, odeću i možda iznajmljivanje neke tople šupe, u kojoj bi privremeno mogao na miru da piše.
Ipak, verovao je da će kvar svakog trenutka biti otklonjen. Nije mu predstavljalo problem da svakog dana prošeta do svog dvorišta i proveri ima li nekog napretka. Ali, uvek su ga čekale loše vesti. Kvara nije bilo ni na vidiku, znalo se samo da postoji.
– Pa šta rade tako dugo? Rekao si da su ti majstori vrhunski stručnjaci! Neka urade nešto, pobogu! – galamio je Miroslav na stražara sa kojim je u međuvremenu postao toliko blizak kao da su bili školski drugovi ili ortaci iz kraja, a ne osobe koje se poznaju tek nedelju dana.
– Rekoh ti, svi daju sve od sebe. Jedan majstor ne spava već noćima. Opčinjen je problemom i željom da ga reši. Ne brini, sa tolikim trudom, kvar mora biti otklonjen.
Miroslav više nije želeo da živi po tuđim kućama i jede hranu svojih prijatelja, već odluči da se okuša kao beskućnik. Narednih nedelju dana tumarao je ulicama, prosjačio i skupljao hranu iz kontejnera. Spavao je u gradskim autobusima i tramvajima dok nije postao previše smrdljiv za ostale putnike. Tada je počeo da spava po nekim hladnim, napuštenim šupama i budžacima. Nije više žudeo za stvaralačkim mirom, imao ga je na pretek, jer pritiska više nije bilo. Ljudi su ga izbegavali. Ali, nije ni trepnuo zbog toga. Mučile su ga druge stvari. Manjkala mu je toplina koju je dobijao u svojoj kući. Zbog hladnoće postade jako mrzovoljan i kivan na sve.
Četrnaestog dana od prijave kvara, Miroslav je sedeo u jednoj vlažnoj i oronoloj straćari sa polupanim prozorima. Padalo mu je na pamet da ih popravi, ali je ipak odustao od te ideje, ne želeći da ulaže trud u prostor koji će možda već sutra napustiti. Nije gubio nadu da će kvar svakog trenutka biti otklonjen. Dok je u ledenim prstima držao olovku i pokušavao nešto da napiše, priseti se Knuta Hamsuna, njegovog romana “Glad” i glavnog lika tog dela, inspirisanog Hamsunovim životom, koji je takođe živeo od pisanja, u totalnoj bedi, gladan i nemoćan, i trudio se da po mračnim i hladnim ulicama pronađe trunčicu svetla da bi uspeo nešto da zapiše. “Kažu da je taj Hamsun kasnije postao nacista. Ko zna, možda i ja postanem.”, pomisli Miroslav, glasno se nasmejavši.
Ali, njegov kratkotrajni trenutak bezbrižnosti naglo prekide škripa ulaznih vrata straćare. Unutra prvo uđe stražar, sada već Miroslavljev prijatelj, a za njim i jedan nepoznati čovek, obučen u doktorski mantil. Na glavi je imao majstorski kačket.
– Zdravo Miroslave. Ovo je glavni majstor tima koji je radio na otklanjanju kvara u tvojoj kući – stražar mu predstavi nepoznatog čoveka
“Tim je radio? Znači da tim više ne radi? Kvar je otklonjen?”, nemo se zapita Miroslav, pa nastavi da posmatra majstora i analizira ga, “Ovo mora da je taj gospodin koji nedelju dana nije spavao da bi rešio problem. Hm… Da li je nakon toga produžio svoj bojkot spavanju ili je dremnuo barem koji sat?”
– Čast mi je, gospodine majstore. Neopisivo sam Vam zahvalan na pomoći. – obrati mu se Miroslav, pokazujući neizmerno poštovanje
– Nema na čemu, u bukvalnom smislu tog izraza. Nažalost, kvar nismo uspeli da pronađemo.
– Ali, zašto je onda tim prestao da radi? – začudi se Miroslav, iskolačivši oči
– Shvatili smo da kvar ne možemo locirati bez vaše pomoći.
– Kako to mislite?
– Nakon dvonedeljne analize, došli smo do zaključka da jedini uzrok kvara možete biti Vi i da ste kvar napravili noć pre našeg dolaska. Znamo da ste bili u kući. Sećate li se šta ste radili u toku noći?
– Čitav dan sam proveo sa prijateljima. Kasno sam se vratio kući i odmah legao da spavam. Probudio sam se ujutru. Dakle, nisam mogao ništa uraditi.
– Spavali ste?
– Da.
– Da li se sećate šta ste sanjali?
Miroslav se duboko zamisli. Videlo se na njegovom licu kako se muči da se nečega priseti. Na kraju razočarano odgovori.
– Ne. Ne sećam se.
– Onda morate krenuti sa mnom. Odvešću Vas na Institut za bolesti sna. Tamo ćemo pokušati da Vas prodsetimo šta ste sanjali te noći, jer jedino tako možemo dijagnostifikovati kvar.
Miroslav je bez opiranja krenuo sa majstorom i stražarom. Želeo je samo da se vrati svojoj kući. Bio je spreman da učini sve što zahtevaju.
Ispred straćare ih je čekao još jedan stražar koji je vodio psa na povocu. Iako su došli do automobila, nisu ušli unutra, jer su se na zadnjem sedištu nalazile neke ogromne kutije i bilo je očigledno da ne mogu svi stati.
Dok su čekali tramvaj, Miroslava je spopadao snažan strah od nepoznatog. Nije znao šta da očekuje na tom institutu. Pitao se, kakve će tehnike sprovoditi nad njim. “Najbolje bi bilo se sam setim”, pomislio je, neopisivo uzrujan.
Napokon su ušli u tramvaj. Miroslav je primetio kako drugi stražar ima problem da obuzda psa koji je počeo da se kreće haotično, neartikulisano njušeći sve oko sebe. Najednom se životinja okrenula i pogledala Miroslava pravo u oči. Napokon je shvatio da to nije pas, već mravojed koji je usmerio svoju surlu ka njemu i krenuo da mu se približava. Miroslav nije znao kako da reaguje. Osećao je strah, ali je takođe naslućivao da nema razloga da se plaši i da svoju uzrujanost ne sme pokazati pred majstorom. Mravojed je zgrabio surlom njegovu desnu nogavicu i krenuo da je uvlači u sebe. Pomislio je da će ostati bez noge, jer niko od stražara nije pokušavao da obuzda zver.
– Seti se! Seti se šta si sanjao! – uzvikivao mu je majstor koji je u međuvremenu preuzeo povodac.
Preplašen od majstorovog agresivnog pogleda, Miroslav požele da skoči slobodnom nogom na mravojedovu glavu i tako ga usmrti, ali ga od te namere odvrati misao da se ipak radi o drugom živom biću.
Usled te moralne dileme, on se probudi u svojoj kući. Osetio je jedinstvo straha i sreće, koje je potrajalo nekoliko minuta. Iako je u sebi sadržalo i nešto negativno, to osećanje ga je fasciniralo. Jedino ga je mučio njegov uzrok. Očajnički je pokušavao se seti šta je sanjao, ali bez uspeha. Razočarano je gledao kroz prozor, u prazno, bez interesovanja za bilo šta napolju. Ipak, privuče mu pažnju vetar koji je snažno lupio u prozor. Miroslav zaključi da je napolju hladno. Iznenada, postade neobično srećan, jer je shvatio da tog dana ne mora izlaziti iz kuće.
Miloš Blagojević
