Svi znaju da se komšija Jovan pravi da čuje, a gluv je k’o top. Od kako je ostao bez sluha, nakon eksplozije u fabrici, bivši geometar je postao namćor. Prestao je da se javlja na ulici. Kad bi mu neko iz komšiluka poželeo dobro jutro okrenuo bi glavu ili bi podigao nos visoko, kao da želi da izbegne neki neprijatni miris. Uglavnom je sedeo u svojoj bašti koja je gledala na ulicu, osim kad bi vozio bicikl. Čim bi se isplilo proleće, svake zore bi sedao na staru krntiju i kretao u vožnju poput petla. Prevaljivao bi ozbiljne rute. Do Perleza i do Čente. Suvi penzioner, velikog nosa i sitnih očiju koje su se jedva nazirale od oblaka mekih insekata koji su ga uporno pratili i oko njegove glave činili oreol. To društvo bubica Joca je još više zavoleo kada je prestao da čuje. Njihova telašca bi mu ovlaš dodirivala čelo, golicala ušne školjke, a nekad i zaranjala u minijaturne bare očiju. U sećanju mu je najduže ostao zvuk njihovog nasumičnog leta, tiho zujanje ili krhki šum. Bio je jasan, ali je i on vremenom počeo da bledi i nekada bi s mukom pokušavao da dočara sebi melodiju igre svojih vernih pratilaca.
Dok je mogao da čuje, sva deca u komšiluku su ga mrzela. Terao ih je s trotoara, tužio ih roditeljima, vukao za uši. Smetala mu je sveopšta cika i vriska kojima je odzvanjala ulica u toplim letnjim večerima. Uspeo je svima da utera strah u kosti, osim tom jednom malom zvekanu iz kuće preko puta. Jedino što je znao o njemu jeste da je gluv od rođenja. No, Jova nije bio sasvim uveren u to. Udarac lopte, kad bi je komšijin sin bacio na zid garaže, zvučao je kao eksplozija, ne samo u Jocinoj ušnoj duplji i glavi, već i u najdubljim i najtamnijim salama njegove utrobe. Dečakova upornost jedino je mogla imati smisla ako je želeo nekog propisno da iznervira, što mu je i polazilo za rukom. Jova je prihvatio izazov. I posle nesreće, naš zadrti komšija nastavio je da viče na dečaka i da mu preti. Postavio je stolicu u dvorište tako da ima najbolji mogući pogled na svog neprijatelja i njegovu okruglu, žutu igračku. Galamio je i mahao kažiprstom čim bi ugledao da se lopta približava zidu. Deran nije reagovao. Povremeno bi pogledao u njegovom pravcu, nasmešio se i rukama pokazao nekoliko znakova. Sigurno su psovke, mislio je. Mali me zavitlava! Prepredenjak glumi da me ne čuje. Primetio je da dečak okružen drugarima koji su, kao i on, nosili aparat oko uha, sporazumevali se znakovima i smejali. Znao je da se smeh rasipa kroz ulicu i iznova vraća, kao eho, lomi granje, odbija se od zidove i zveči kao razbijeno staklo. Činilo se da Jovanovim mukama nema kraja i da je nepodnošljiva buka zavladala njegovim danima, da bi mu na kraju opsela i san.
Pred kraj jeseni je slabije vozio bicikl. Kiše su se slivale niz prljave prozore. Retki su bili dani kad bi vrapci sletali na sims pod zracima sunca. Jednog takvog dana ispred derletove kuće okupila se njegova banda. Svi su bili uredno obučeni i začešljani. Ljubili su i grlili to isto sprdalo s paklenom loptom. Bio mu je rođendan. Pokloni su stajali u ćošku terase, na stolu na kom se nalazio i kasetofon. Pretpostavio je da se čuje muzika, jer se dečakova majka lagano njihala i pomerala usne kao da peva, dok je pažljivo sekla jednake parčiće čokoladne torte. Kao u svakom selu, komšije i rođaci su se okupili ispred kuće. Pili su rakiju i u jednom trenutku tako nacvrcani poveli su kolo. Mali kretenko se ozario. Počeo je da tapše. I tada, Jova zamalo nije pao na patos od smeha, dečak je potrčao da igra. Lice mu je bilo rumeno, široki osmeh se pojavljivao naglo i poput svetlosti, zatim nestajao, kao da je ozbiljnost potrebna za koncentraciju. Pored njega, jedni za drugim, sledili su njegovi gluvi prijatelji. Čvrsto stegnutih ruku, isprepletenih prstiju. Tela su im ujednačeno poskakivala. Na svaka dva-tri koraka pridružio bi im se još po neko. Nisu progovarali. Lica su im bila ozarena, oči širom otvorene, bez treptaja. Znoj se caklio na čelima. Usne su brojale. Nisu posustajali. Vlažni dlanovi nisu popuštali sigurni stisak. Kolo se uvijalo i razvijalo, bez raskrsnica i semafora, nastavljalo da teče bez zastoja i prepreka. Joca je izbečeno izašao u dvorište. Jesen se bližila kraju, a kao da se čuo roj insekata.
Dragana Mokan
Iz zbirke priča: Pustite im laganu muziku, Partizanska knjiga, 2019.
