Noć kada si govorio o njoj
Znaš,
tu noć.
Kada si govorio,
kako ti nedostaje.
Da te trenutci,
predmeti,
emocije,
podsećaju na nju.
Da sa njom
više nije išlo.
A bez nje,
ne znaš da li će ići.
Da imaš strah od vezivanja.
Od gubitaka.
Odlaženja,
ostavljanja
i napuštanja.
Znaš,
tu noć.
Kada si govorio,
kako ti nedostaje.
Meni si nedostajao ti,
dok si ležao
pored mene.
Sa šakom,
u mojoj šaci.
I mojim mirisom,
na tvojoj koži.
Dah ti je mirisao na mene,
a o njoj si govorio.
Onako,
kako bih volela,
da i o meni govoriš.
I dok sam tvoja,
i kada ne budem više.
Znaš,
tu noć.
Kada si govorio,
kako ti nedostaje.
Nedostajalo mi je to,
što ujutru,
tu nećeš biti više.
Ti si samo žena
Tako je lako biti žena,
a ne biti ništa od onoga,
što ženom smatraju.
Jer ti nisi proporcija očnih kapaka.
Ni sinhronizovani,
trzaji trepavica.
U tebi ništa ne teče,
u ispravnom smeru.
Jer dovoljno pravo postojiš,
da vazduh nepravilno struji,
kroz tvoje nozdrve.
Toliko čulno,
da udišeš i izdišeš tonove.
Ni tvoji prsti,
nisu konopci,
koje će neko da veže.
Već rasute siluete,
po svemu što su dodirnule.
Bosi tabani,
su ti uglačani,
zemljom koju su pregazili.
Ti nisi kosa,
u kojoj se mrse,
tuđi pogledi.
Već prostranstvo,
svih onih nerascvetalih misli,
i boja.
Ti si žena,
i da si samo malo bolja.
Bilo bi suvišno,
ženom te nazvati.
Ja bih o tebi
Da se sve reči,
ovog sveta, ujedine.
I zahtevaju da nešto veliko,
drušveno odgovorno,
i politički korektno napišem.
Ja ne bih.
Da se svi pesnici i čitaoci,
usprotive.
I zabrane da išta drugo,
što se od njih razlikuje,
govorim.
Ja ne bih.
Da mi brane,
da se branim.
I da me slobodnu,
od sebe oslobađaju.
Da misle,
kako o meni sve znaju.
Jer me izuzetno dobro poznaju,
a o meni samo nagađaju.
Ja ne bih.
I da me ne pitaju,
ne slušaju,
i ne gledaju.
Ja ne bih.
Ne bih reči na to trošila.
Ja bih i ćutala,
ako bi mi njihova ruka,
usta držala.
Ali ne bih.
Jer samo o tebi,
bih opet govorila.
Dragana Marković
Iz zbirke poezije “Kaput i kupine”, Nova Poetika, Beograd 2018.
