Dok smo čekali da je pregledaju, slušali smo priče ostalih koji su došli na prijem. Bili su to odrasli ljudi i meni nije bilo jasno da li će ona ležati s odraslim ljudima. Te priče su mi se činile daleko teže od njene, alkoholizam, shizofrenija… Deca dovode stare roditelje jer ne mogu da brinu o njima. Plejada neukalupljenih koje smo kao društvo izneverili. Nisu uspeli da se snađu u utvrđenim tokovima društva i zato ih ovde isporučujemo na popravku kada ne možemo više da budemo branik između njih i opšteprihvaćenog. Pitala sam je iznova i iznova da li je sigurna da želi da ostane pre nego što smo ušli u ordinaciju.
„Dobar dan, šta je? Rešila si da se ubiješ?“ izgovara nepoznata žena u belom mantilu. Pretpostavljam da je psihijatar iako mi pomalo deluje kao dispečer.
Ona zbunjeno ćuti. Ja racionališem da je to valjda taktika. Valjda tako razgovaraju s njima namerno.
„Slušajte, gospođo, mi nemamo šta da je pregledamo, ja da je pustim kući nakon što ste mi doneli ovaj izveštaj od Minke Jovanović, ja bih prekršila zakon, mogli biste da nas tužite. Tako da pozdravite se, neka preda telefon i šta sve ima kod sebe, samo neka ostane u odeći, a vi joj donesite pidžamu, papuče, peškir. Ovde potpišite. Ovo Vam je broj fiksnog telefona, tu možete da je čujete.“
Sve se dešava prebrzo. Okrećem se još jednom ka Nađi.
„Jesi li sigurna da hoćeš da ostaneš?“
Vidim da joj cure suze dok poslušno vadi stvari iz džepova. Klima glavom. Potpisujem. Grlim je. Ona mi šapuće kome od prijatelja da javim gde je. Hoću još sto puta da joj kažem da je volim ali me je glas već izdao. Bojala sam se da ako pustim bilo kakav zvuk iz grla da ću početi nekontrolisano da urlam i zapomažem.
Kada su zaključali vrata za njom, mislila sam da ću se sručiti na pod. Ali nisam. Nisam zastala da osetim lavinu osećanja i osećaja koji su me preplavili. To ću sebi dozvoliti tek par sati kasnije. Požurila sam kući da joj donesem njene stvari. Izašla sam iz jednog taksija i odmah pozvala drugi. Prvo sam zgrabila medu kojeg je tražila, a ostalo stihijski trpala u torbu. Kako neko kome još uvek treba meda, može da donese toliko zrelu odluku da treba da leži na psihijatriji? Strčavam niz stepenice jer nemam strpljenja da sačekam lift. Ulazim u taksi i pokušavam da budem pribrana.
„Klinički centar, ali s druge strane, tamo kod Psihijatrije.“
„A-ham, kod ludare.“
Nataša Smirnov
Odlomak iz romana Kratki rezovi, Prometej, Novi Sad 2023.
Nataša Smirnov rođena je 1982. u Novom Sadu, gde i danas živi sa svojom decom. Završila je engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prevođenjem, lekturom i uređivanjem se bavi više od dve decenije, a ovo je njen prvi roman u ulozi pisca.
Pisanje i objavljivanje priča vidi kao lek za sanas sveprisutni osećaj otuđenosti i usamljenosti među ljudima i svoj doprinos jačanju narativa zajedništva. U slobodno vreme je možete zateći s rukama u svežem testu ili šetnji kroz Novi Sad, koji obožava i doživljava kao mesto ni preveliko ni premalo za jedan umereno tih život.
