Slike dana
Danas sam upoznala policajca iz Njujorka
jeli smo krofne punjene voćnim filom,
posute čokoladnim mrvicama
ili sam samo ja jela
a on me zadivljeno gledao i lagao.
Ne znam.
Volim krofne.
Moj sin se smeje
dok belim prstićima
pravi kružiće u vodi.
Moj sin voli vodu
čak i onda kada obnevidi
od nestašnih kapljica
što mu se nakupljaju
na svilene trepavice.
Njegove oči su boje mora
kada sunce prekrije zracima
titravu površinu.
Moje oči
boje pozne jeseni
strepe.
Želim da se zauvek smeje.
Zauvek.
O
kazala mi je, dok sam u kesu stavljala
crvene paprike, crni luk i tri kruške
I ja sam zaćutala.
O takvim stvarima trebala bi da porazgovaraš sa nekim
dodao je saputik na liniji što saobraća
od Bežanijske kose ka Novom groblju
bez presedanja.
Kako se vezuje mornarski čvor
nije bilo u uputstvu na kolutu kanapa.
Sedeo je naspram mene u lakovanim belim čizmama,
scena gotovo isto gadna
kao kad je hijena pojela džigericu mladog istraživača
pred njegovom porodicom.
Kamere su zabeležile majčin krik.
Tela naduvena od vode
danima plove selima Burme
kao reklama novog poretka i uspostavljenog mira
koji vlada među narodima
jer inače zašto bi ta tela
u šarenim haljinama
bila tek tako puštena niz vodu.
Tiho sam ga upitala
kakav bi svet bio
da je zauvek moj, samo moj.
Na klupi koja je gledala na ljuljaške
ostavljena je poruka
u pravilan kvadratić od žutog papira
smešteno je nečije srce.
Kuca. Otkucava.
Moje nije.
Moje je na ljuljašci
sijaju mu oči
kada ga otac vine u nebo.
Dotakao je sunce. Toplo je.
Čitam veoma kratak roman
roman bez poglavlja, o pisanju i tami.
Oživljavam slike.
Navukla sam tamne oblake.
Dečak se namrgodio.
Zamisli
Zamisli na tom trgu
žuto blato u mojim nozdrvama
pohvatalo se po dlačicama
tanak mlaz krvi iz slepoočnice
natapa jedini busen samonikle trave
i leptira što spustio se da pomiluje tkivo.
U mojoj desnoj ruci pištolj.
Zvona zvone.
Moje ime je A
Zovem se A. To je početak, sredina i kraj.
Azbuka i abeceda
azbest, astragan, armagedon
auspuh, akupunktura, Aušvic,
arhe i apeiron,
ampula, auspuh, ambulanta,
armatura, ah!
Akvarel oslikan na mokrom platnu
rasprostrtom na grane platana koji spajaju svetove.
Amor. Aluminijum. Alkohol. Apokalipsa, Alisa.
Zovem se A. Jedino početak ima svoj kraj.
Akuzativ. Avgust. Aspen.
Pronašla sam pismo pisano avgusta 1942., u Aspenu
te godine se nije rodilo A.
te godine se nije rodila ni A-ova majka.
Snažnim slovima na žutom papiru,
modrim mastilom zapisano je
U levom džepu ampula cijanida.
U registru živih moje ime stajaće još nekoliko sekundi…
Ne znam koliko sam dugo gledala u tri tačke
i u uglu smeštenu karikaturu čoveka plave brade
poželela sam sebi da odsečem uho i slikam suncokrete.
Branka Selaković
