Damir Šodan: Dragi Zvonko, dobrodošao na stranice Poezije! Predlažem da krenemo od najnovijih zbivanja, pa da potom “vrpcu” malo premotamo unatrag. Početkom prosinca ove godine stavljaš u funkciju svoj “tripartitni” projekt. Naime, formiraš simultano pjesnički klaster koji čine izdavačka kuća, specijalizirana za poeziju, škola kreativnog pisanja i onlajn časopis također posvećen lirici, a sve pod krovnim terminom Enklava. Odakle taj nalet entuzijazma i kakva su ti očekivanja s tim u vezi?
Zvonko Karanović: Ideja mi je bila da stvorim mali branjeni prostor za poeziju koja nije zavičajna, prepisivačka, mrzovoljna, beskrvna, poezija koja nije napisana reda radi, iz navike, bez pravog motiva i ideje. Već duže vreme osećam energetski naboj među mladim ljudima koje poezija sve više zanima. U Beogradu se redovno čita po kafićima, portali i blogovi gde poezija može da se objavi neprestano niču, a tu je i fejsbuk kao možda najveći prostor za objavljivanje. Stvara se virtuelna pesnička zajednica koja je trenutno u stanju magme, ali koja ima veliku energiju. Zbog kratke forme nova tehnološka revolucija ide na ruku poeziji. Ono što je problematično oko internet objavljivanja je popriličan nered jer se objavljuje sve, bez lektorskih i uredničkih intervencija, mada ni štampane knjige poezije nisu mnogo bolje. Glavni problem ovdašnje pesničke scene je odsustvo pravih urednika, kao da niko ne želi da se bavi tuđim tekstovima. Zato će u Enklavi ozbiljan urednički rad biti na prvom mestu.
Stvaranje projekta Enklava ima za cilj da pruži šansu mladim pesnicima, kao i svima onima koji pokušavaju “nešto svoje”, koji su drugačiji. Takođe, planiram da objavljujem i knjige već etabliranih pesnika koji se uklapaju u koncept kuće, kao i prevedenu poeziju. Internet časopis će biti regionalnog karaktera, za početak objavljivaće autore po pozivu, dok kasnije očekujem priloge pesnika koji smatraju da pripadaju ideji koju će promovisati Enklava. Radionica kreativnog pisanja počela je s radom novembra, izdavačka kuća je već objavila dve knjige poezije, dok od januara 2019. očekujem i prvi broj časopisa.
Damir Šodan: Nakon što si desetljećima unutar nacionalnog korpusa bio percipiran, pa donekle i etiketiran, uglavnom kao rock pjesnik, rubni urbani melankolik koji umješno žonglira derivatima filma i pop kulture, oslanjajući se i na naslijeđe beat generacije, posljednjih si godina dobio mnoge važne “srednjestrujaške” nagrade, a prošlog mjeseca i priznanje u rodnom Nišu za celokupno djelo i doprinos kulturi . Prija li ti ova naknadna valorizacija i što jest i na što se uopće svodi književni mejnstrim u našim postjugoslavenskim državama?
Zvonko Karanović: Što se tiče nagrada i nemam neki stav, prijaju, ali suštinski ne znače mnogo. Parafraziraću jednog svog kolegu koji je na slično pitanje duhovito odgovorio da su mu nagrade važne zbog roditelja, komšija, tasta i tašte; dakle, zbog onih koji na pisanje poezije gledaju kao na gubljenje vremena, mladalačku zabludu. Nagrade te neće učiniti boljim piscem. Čuvaju te dobre pesme, a to je ono što se u krajnjem zbiru jedino računa. Možda je najveća korist od tih društvenih priznanja što možeš dobiti čitalačko poverenje od nekog ko te možda ne bi čitao, a za pesnike to nije malo. Za književni mejnstrim treba pitati akademsku javnost, struku, profesore, oni su ti koji određuju srednji tok. Po njima on svakako proizilazi iz nastavljanja nacionalne tradicije i tu se teže uklapaju „inovatori“, oni koji štrče iz nacionalnog korpusa. Tu se jednostavno čeka da vreme verifikuje kvalitet. Smatram da na te klasifikacije, istorijske ili poetičke, ne treba obraćati pažnju, jer niti pišeš za struku, niti da bi prodao više knjiga. Jednostavno, pišeš iz unutrašnje potrebe i trudiš se da to bude što bolje.
Damir Šodan: Jedan si od rijetkih regionalnih pjesnika koji je zaista i čitan, koji ima svoju publiku i koji je neosporno utjecao na način pisanja i razmišljanja mlađih pjesničkih generacija u Srbiji, pa i šire. Štoviše, jedini si pjesnik na ovim prostorima koji je imao nešto poput vlastitog fan kluba. Kakav je osjećaj biti takozvana figura od utjecaja?
Zvonko Karanović: Nemam nikakav osećaj u vezi s tim. Prava figura od uticaja sam možda jedino za svog psa. Radim ono što sam oduvek radio, držim oči otvorenim, čitam, slušam, gledam i ponekad ponešto zapišem. Trudio sam se da idem manje utabanim putevima i ako je nekome inspirativno da ide za tragovima koje sam ostavio, srećan sam zbog toga. Nije to nikakvo zadovoljenje ega ili taštine, već više potvrda da ono što sam pisao rezonira kroz vreme ili zrači, da nije mrtvo, da neko u tome može pronaći čitalačko zadovoljstvo.
Damir Šodan: Tvoje posljednje četiri pjesničke knjige, Mesečari na izletu (2012), Kavezi (2013), Zlatno doba (2015) i Iza zapaljene šume (2018) čine svojevrsnu tetralogiju. Nakon već dobro brenidrane poetike urbane melankolije okrenuo si se i formalno i sadržajno drugačijem “žanru”. Drugim riječima počeo si se baviti pjesmom u prozi i pisati unekoliko tematske knjige distopijske lynchovske atmosfere. Čini mi se da ti je kreiranje “ozračja” postalo važnijim od katalogizacije unutarnjih stanja tzv. lirskog subjekta? Odakle ta želja za promjenom u vremenu u kojem malo tko u poeziji bilo što riskira?
Zvonko Karanović: Gomilanje istorodnog materijala nikad nisam smatrao svojim ciljem pisanja. Zašto se neprestano penjati na isto brdo, zašto čitavog života pisati istu pesmu? Prostor poezije je beskrajan, zašto u okviru svoje poetike ne pokušati nešto novo? Dela naših najvećih učitelja uče nas umetničkoj hrabrosti. Posle šest zbirki poezije osetio sam kako sam iscrpeo neke teme, kao i stilska sredstva, praktično zatvorio poetički krug. Bio mi je potreban izlaz. Novi prostor sam pronašao u istraživanju varijacija pesme u prozi, korišćenju snova, filmske montaže, automatskom pisanju, dakle mnogim postupcima koje nam je doneo nadrealizam, ali i uvođenju višestrukih identiteta, kreiranju specifične atmosfere, repeticiji određenih simbola, služenju apsurdom i ironijom. Naročitu pažnju sam obratio na samu strukturu knjiga i pokušao da uradim zaokružen koncept. Mesečari na izletu su pisani iz trećeg lica i mogu se čitati i kao zbirka kratkih priča, Kavezi, gde su uvedeni konkretni likovi, kao labavi roman, psiho-triler, Zlatno doba kao film o raspadu ličnosti, svojevrsni uroboros gde se kraj nadovezuje na početak, Iza zapaljene šume kao dnevnik višestruke ličnosti, ljubavna priča pesnika i njegove anime, gde je polovina pesama pisana iz ženskog lica. Tamna, linčovska atmosfera koja je kreirana u knjigama samo je ilustracija tih svetova smeštenih u blisku budućnost, iz mesta odakle sam mogao mnogo lakše i efektnije da progovorim o današnjem konzumerističkom svetu, mestu poezije u njemu, ironično se osvrnem i na sebe. Katalogizacija unutrašnjih stanja, kako kažeš, činila mi se prejednostavnim kroz otvorene ispovedne forme. U tim knjigama ima mnogo više autobiografskog nego što se to čini na prvi pogled. Zamaskirano je, zaodenuto senkama, izgovoreno kroz glasove muških ili ženskih subjekata. Autobiografija je tu, potrebno je samo malo zagrebati.
Damir Šodan: Autor si i romaneskne triologije Dnevnik dezertera, koja je u javnosti jako dobro prošla, a u Ukrajini si, prema tamošnjim izvješćima, praktički hit pisac. Gdje nalaziš vezu između poezije i proze, i da li ti “prešaltavanje” iz jedne u drugu formu ponekad predstavlja problem. Sudeći po rezultatima, vjerojatno ne?
Zvonko Karanović: Sebe sam oduvek smatrao pesnikom. Pisanje romana je bilo nekava vrsta iznuđenog poteza. Imao sam previše zanimljivih priča iz devedesetih, prvenstveno iz svog CD šopa koji je bio univerzum za sebe. Kroz njega su defilovali ljudi i ljudi, uglavnom omladina i studenti koji nisu želeli ništa da imaju sa svetom u kome su živeli, s ratovima, mobilizacijom, inflacijom, i koji su kroz najnoviju muziku držali kontakt sa svetom kome su želeli da pripadaju. Ta prodavnica je vremenom postala okupljalište, besplatan kafić u centru grada gde se po čitav dan diskutovalo o Smitsima, Kejvu, Džoj Divižn ili Dilanu, bez obzira što su napolju ljudi čekali u redovima za benzin, ulje ili šećer, i valuta svakih deset dana dobijala po jednu nulu na kraju. Čitavu tu galeriju likova i sudbina, nisam želeo da zaboravim, jednostavno bila je to previše očigledna književna građa koju kroz poeziju nisam mogao da obuhvatim. Počeo sam da pišem roman iako pre toga nisam napisao ni kratku priču. Suluda avantura kojoj nisam znao ni kraj, ni trajanje. Bilo je teško, jako teško jer sam kao pesnik navikao da prostor i vreme prelazim u trenu, kroz stih ili dva. Poezija je konjica, proza je pešadija. Morao sam mnogo da radim na zamornim tehničkim stvarima koje su zbog prirode proze morale da budu odrađene. Nisam se držao onog Bodlerovog – uvek budi pesnik, čak i u prozi, jer sam želeo da ispričam čistu, jasnu, zaokruženu priču, bez zamagljivanja i poetskih oneobičavanja. Poezija mi je pomogla u ekonomičnosti izraza, kraćim i efektinijim opisima, u počecima i poentama poglavlja.
Damir Šodan: Pisati si počeo još osamdesetih kao “kvorumaš”, ali jedan od onih kvorumaša, da parafraziram Tvrtka Vukovića, koji zna da je kvorumaš. Kako sa ove vremenske distance gledaš na “zlatne osamdesete”? Na to veliko liberalno otvaranje kojemu smo kao mladi ljudi bili svjedocima, sve od pojave Novog vala pa do postmodernističkih književnih zasada, kada su se manje-više svi trudili oko metafikcije ili fantastike?
Zvonko Karanović: Tada nisam razmišljao da li to što pišem pripada nekoj književnoj školi ili pravcu, jer sam se u to vreme još uvek borio da pronađem svoj glas. Stvari sam prihvatao instinktivno. Quorum je u to vreme za mene bio izvorište mnogih književnih i drugih otkrića. Čitao sam ga od korice do korice, žudno gutajući tekstove o Barouzu, Karveru, Bretu Istonu Elisu, pokušavao da dođem do albuma Lori Anderson, Laibacha ili Einstürzende Neubauten, pomno pratio književnu proizvodnju, šta novo objavljuju Rešicki, Mraović, Popović. Quorum mi je formirao ukus, presudno uticao na izgradnju senzibiliteta. Zahvaljujući potpunoj otvorenosti časopisa objavljivao sam u njemu pesme pre izlaska svoje prve knjige. To su ujedno počeci moje književne afirmacije. Svoje pesme nisam mogao da objavljujem u niškoj Gradini ili beogradskoj Reči, ali objavljivao sam u Quorumu što me je činilo izuzetno ponosnim. Kasnije su došle „godine raspleta“, zbog svoje poetike našao sam se na potpunoj margini srpske književnosti, ali brod je već bio porinut u more i plovio je uprkos svemu.
Damir Šodan: Objavljivan si na strane jezike, putovao si svijetom po festivalima, književnim skupovima i sajmovima, pa me zanima kako vidiš sličnosti i razlike između načina na koji funkcioniraju književni mehanizmi, institucionalni ali i tržišni, u inozemstvu i kod nas u “regionu”?
Zvonko Karanović: Književni mehanizmi su manje-više isti svuda u svetu, tu nema mnogo inovacija. Možda se mali pomak ostvario u predstavljanju same poezije i autora. Sve je manje klasičnih književnih večeri gde kritičar izdeklamuje ili pročita svoj referat a pesnik izrecituje nekoliko pesama. Teži se sve većoj neformalnosti, opuštenim razgovorima, i ne samo na književne teme. Na nekim festivalima se čita na otvorenom, na ulicama, trgovima, mostovima, na plaži ili brodu. To su prava osveženja, ali za to je potreban dodatni novac onoga ko organizuje manifestaciju. U mnogim zapadnim zemljama plaća se ulaz na književno veče gde nakon toga posetioci uredno kupe knjigu autora, dobiju i potpis. Na žalost, to je kod nas nedosegnuti ideal. Kod nas je i pored besplatnog ulaza teško dozvati ljude na književni događaj, dok knjigu poezije svako očekuje na poklon, pa se one uglavnom dele kao nekakve literarne vizit karte.
Damir Šodan: Nedavno ti je također objavljena knjiga izabranih pjesama u SAD-u, It Was Easy to Set the Snow on Fire (Phoneme Media, 2017) u odličnom prijevodu pjesnikinje naših korijena, Ane Božičević, za koji je dobila veliko priznanje, nagradu američkog PEN-a. Što ti osobno predstavlja činjenica da si objavljen u Americi?
Zvonko Karanović: Objavljivanje zbirke izabranih pesama u Americi za mene prvenstveno ima emotivni značaj, simbolički povratak spiritualnoj domovini. Odrastao sam na američkoj poeziji, rok muzici, holivudskim filmovima B produkcije, bio inspirisan mnogobrojnim američkim umetnicima, odmetnicima, mitovima. Bilo je to doba mladosti kada je Amerika za čitavu moju generaciju predstavljala simbol slobode. Ta Amerika nije današnja Amerika pretvorena u dolar. Stvari su se radikalno promenile ili smo se mi oslobodili iluzija mladosti. Svejedno, kada danas sagledam vremenski luk od skoro 40 godina, od početka pisanja u nekakvom socijalističkom Nišu, pa do Los Anđelesa, gde mi je knjiga izašla, mogu samo da kažem sebi, da, uspeo si, ostvario si ono o čemu se nisi usudio ni da maštaš. Presudnu ulogu u svemu tome odigrala je Ana Božičević (koju još uvek lično ne poznajem), i njen izvanredan prevod, jer bez dobrog prevoda, ma koliko ti pesme bile dobre, u Americi, koja je kao književni kontinent dovoljna sama sebi, nemaš nikakvu šansu.
Damir Šodan: Prije nego što si se preselio u Beograd, kao pasionirani ljubitelj rock glazbe godinama si držao prodavaonicu nosača zvuka, ili narodski rečeno CD shop, u rodnom Nišu. Gdje pronalaziš vezu između glazbe i poezije?
Zvonko Karanović: Da sam bio bar malo muzikalniji možda nikada ne bih počeo s pisanjem pesama jer muzika mi je bila prvobitna fascinacija. Okean zvukova zamenio sam okeanom reči. O vezi muzike i poezije napisano je mnogo knjiga, ispevano mnogo oda muzici. O tim stvarima nisam mnogo razmišljao, vodio sam se uglavnom intuicijom. U jednom periodu života značajniji su mi bili Bob Dilan i Džoni Štulić od nekih nacionalnih bardova. Govorili su mi o stvarima jezikom koji sam mogao da razumem, ohrabrivali me da i ja pokušam da se izrazim, ako ne muzikom, onda rečima. Muziku, kao i umetnost uopšte, oduvek sam posmatrao kao prostor slobode, bio fasciniran ljudima koji su pokušavali da budu drugačiji, onima koji su razmišljali drugačije od kanona. Moja kolekcija knjiga, ploča i filmova, pored klasika, puna je autora s rubnih područja, kultnih ostvarenja. Poštujem autore, ljude s idejama, one koji istražuju. Draži su mi i umetnički promašaji nekog od njih od onih „uspešnih“ koji igraju na sigurno.
Damir Šodan: Dočekali smo, eto, i da Bob Dylan, dobije Nobelovu nagradu. Leonard Cohen je duhovito i pomalo “zenovski” primijetio da je to “kao da okačiš orden na Mt Everest zato što je najviša planina!” Kakav je tvoj komentar?
Zvonko Karanović: Još je Ginzberg svojim stihovima došao do najšire čitalačke publike, ali nije se dobacio dalje od kontrakulturnog fenomena. Akademski zidovi između „visoke” i „niske” kulture bili su previše visoki i čvrsti. Njegov učenik Dilan je takođe dopro do umova i srca miliona, ali okončao je borbu. Šezdeset godina kasnije Nobelov komitet je dao zvaničnu potvrdu da su ti zidovi najzad srušeni.
Damir Šodan: Da imaš sprej u ruci i prazan zid pred sobom, što bi napisao?
Zvonko Karanović: Ja, to je neko drugi.
Damir Šodan
Preuzeto iz časopisa Poezija.
