Ko si ti?
Taman te zaboravim,
A ti se opet pojaviš. Mrtav.
Zlobniji nego ikad
Godinama crni pauk plete mrežu za mene precizno i vešto, lučeći zrakaste niti satkane po mojoj meri. Čeka me strpljiv i uporan. Nisam ga se bojao.
***
Staklo na kraju svijeta i Zvijer
Postoji mnogo načina na koji možemo pripovijedati o prvim ljudima i kako je nastao prvi grad na istom tlu gdje sad stojite. Ja ovaj put odabirem sedmi način. Svatko zna da su ljude, tada plašljive i gotovo pa gole, iz tmine izvukle tri sestre. Ovaj put će govora biti o trećoj sestri i njezinom staklu s kojim je vidjela kartu u zvijezdama, da, istina je, vidjela je zvijezde, ali neće vam reći da je pored zvijezda ili, točnije, nasuprot njih vidjela i druge, mračnije stvari. Smijete se, kažete kako je i treća sestra u nebesima i kako svako toliko od nas tjera Zvijer, da nas štiti. Koješta! Treća se sestra vratila i odvela svoj narod, pogađate, baš ovdje. A zašto vam nikada nisu kazali da je vidjela nemani ili zašto to svom narodu ona sama nikada nije rekla, to vam ne bih znao točno reći, ali ću rado pretpostaviti. Nije htjela da vas bude strah kao što je i nju bio strah.
Što više guli taj krompir, čini joj se da ga ima sve više. U početku je bilo zanimljivo, pokušavala je oguliti cijeli krompir u jednom potezu, tako da bi joj ostala jedna jedina krhka spirala od ljuske. Ali poslije deset i više oguljenih, više nije bilo važno. Mora da su joj dali najtuplji nožić koji su našli. Umjesto da joj ide sve brže i bolje, Jelena usporava. Krompiri su sve lošiji, puni crnih tačaka koje mora posebno izdubiti. Ljuske padaju u prljavu gajbu između njenih nogu. Oguljeni krompir ostavlja u plastični lavor s vodom. I tako u nedogled. Pretvaranje nejestivog u jestivo.
Do Randićeva, onog dana kad je doputovala, uspela je da ni suzu ne pusti. Lekovi za smirenje, kupljeni za svega nekoliko maraka u privatnoj apoteci, odlično su radili svoj posao. Bila je potpuno bistra i skoncentrisana pred publikom. Lomila se samo kad ostane bez publike. Tad su je posećivali pokojni muž, majka a deda najviše. Kidala se u sebi što za sve dane provedene u mestu nije skupila tri čiste ni da uđe u kuću.
Opet taj tvoj pogled, kaže Garfild.
Molim?? A. . . . nije mi ništa.
Aha, ništa. Ej, bio sam ja ženjen, zdravo dobro znam kako je to kad nije ništa. Je l‘ ti dosadno ovde u našemu malemu mistu, kad si se tako sva sparušila?
Ne znam . . . mislim da treba da se vratim . . .
Aaa, Holandija zove? E pa neće to moći tako.
Muškarac se veselo i orno protegao i odskočio od stolice na kojoj je sedeo.
‘Ajde, idemo.
Kuda, pita Ksenija, ali, ustala je i ona. Čoveče, ponoć je, kuda sad da idemo…
Držeći se za ruke, kao dva deteta spremna za nestašluk, pođoše njih dvoje u letnju noć. Mesečina kao dan, pravo vreme da se konji kradu. Zelenilo i blizina reke pretvaraju sav prostor pod velikim nebom Banata u botaničku baštu punu mirisa. Biljke daju sve od sebe da prežive sušu. Ksenija i Boban žure stazicom između drveća. Muškarac je pružio korak, žena, onako na štiklicama, psuje mu sve na svetu zbog toga.
Nije daleko, brani se on.
Šta nije daleko, sva sam odrana od ovih kopriva!
Zaćuti i više nema primedbi kad vidi – upravo, nazre i nasluti – da su stigli do kuće Miloša Randića.
Zova je prekrila kuću, korov je svud. Ksenija oseća ubode ljutih trava na svakoj površini svoje kože koju odeća ne štiti. Tu, gde je zid najviše obrušen, Garfild lako uskoči između dva gusta grma zelenog sirka u dvorište. Ksenija za njim.
Evo nas. . . sad ću ja. . .
Kad je Garfild upalio malu sijalicu u „konku“, Ksenija umalo nije pala na kolena od čuda. „Konk“ je okrečen i potpuno uredan, ni nalik na zapuštenu fasadu kuće. „Flaster“, ciglom popločano dvorište, koliko je mogla da vidi, počišćen je i nikakva suvišna travka ne raste između opeka. Kamera na lišću voćki nad malim zaklonjenim vrtom. Lišće se ovlaš pokrenulo, vetar, savim blag, zaljuljao je grane. Sve je tu, čak i dve šamlice. Tu je sedeo deda…
Traženje posla odvijalo se u naletima. Odlazio sam na razna mesta i zvao ljude koji su ostavljali svoje brojeve na banderama. Primetio sam, mnogi su brojevi bili nevažeći. Nekad, da ne lažem, događalo se da se jave, ali da su već našli nekog. Dobro, moram priznati, jednom je trebalo da odem kod poslodavca, ali suviše sam dugo ležao na svom dušeku i odlučio da mi se sviđa u tom položaju. Zatim sam odlazio kod raznih poslodavaca, neki su tražili vozačku dozvolu, koju nisam imao, na drugim mestima su tražili razne veštine koje ja, jednostavno, nisam posedovao. Istina je, sve vreme sam razmišljao o momku u žuto-plavoj odevnoj kombinaciji. Razmišljao sam o njegovoj skakutavoj sreći. Želeo sam i ja da je dobijem.