Kiselo sam se nasmejala dok se devojčica cerila i mahala mi, odlazeći i samo se povremeno osvrćući u pravcu kretanja da vidi kud ide i valjda se ne saplete. Ne samo – mahala, obema rukama mlatila je kao ventilator. Oči su joj bile ogromne. Malo sam se bila i uplašila, ali to je samo devojčica od desetak godina. Šta mi ona može? Ipak, to su iste oči kakve viđam već petnaest godina. Svaki put kad izađem. Svaki. Jebeni. Put. Bila sam umorna.
Buduća
Eva
Novi Sad, 2019.
Već dvi godine te nema a ja sa tobon pričam ka da si tu. Prva si koje se sitin kad mi se dogodi nešto lipo ili kad se posvađan sa susidon, dobijen visok račun za struju ili mi se neko dite ne digne u gradskom prijevozu. Mislin na to šta bi mi rekla i kako bi se ti ponašala da si na mom mistu, zamišljan ti izraz lica i red riči u rečenici. Ti si za mene živa. Možda i življa nego šta si bila nekad. Puno više na tebe mislin ali mi do sad nije palo na pamet da ti napišen pismo. Valjda je stvar previše ozbiljna da bi ti tamo negdi di god da si slala misli.
Probudila me lupa umiješana u taktove neke proklete zumbe. Kose koja je stršala u svim smjerovima i sa zadahom alkohola od sinoćnjeg izlaska u ustima, stala sam na vrata Barbarine sobe.
Izderana i opečena od koljena do sisa. Porezotine, guljotine, krvi ima, nakuplja se i zrije pod kožom koja bubri ali ne puca. Zvizdan. Zrikavci i cvrčci. Suša. Strmenčić. Zamisli. Da se meni ovo dogodilo, baš tu, na tom mjestu. Spasili me ostaci kupine, obrasla drača, bršljan, kako sam proklizala tako sam se zaplela, privezala. Ruke mi se tresu, noge, oblijeva me vrućina od čela do prepona na pogled niz strminu, u kanjon, rijeku kojoj je inženjer podigao branu i svejedno melje sve pred sobom. Vraća mi se u lice ta jeka, posmrtni jauk zove upomoć i doziva sebe. Piša mi se. Čučim spuštenih gaća pa padam guzicom u krš, plačem na komadiću čistine. Živa sam, živa sam, ponavljam u sebi dok me iz te groznice ne izbavi poznati glas.