III
„Ćumez! Ćumez! Ajde ćumez!“ – uzvikivao je čovek pognutih leđa u svom dvorištu ispred golubarnika i pokušavao da utera poslednja dva goluba unutra.
Njegovo dvorište bilo je malo…. ali ipak, Bujar je uspeo da smesti čak tri golubarnika na tom skromnom prostoru. Bio je zaluđenik za tim pticama. Držao je đulije, duneke, gumalije i kutove.
Đulija je imao najviše, a omiljeni su mu bili sija-kanati (sa crnim krilima), al-kanati (sa crvenim krilima) i bademlije (vrsta đulija sa šarom koji liči na badem i nalazi se na vrhu glave goluba). Sav očaran objašnjavao je prijateljima koji nisu razumeli poreklo imena te rase da reč „đul“ na turskom znači „ruža“, a pošto tu vrstu golubova na grudima krasi ruža koju obrazuje perje, otuda i naziv „đulija“. U svojoj mladosti pokušao je da ukrade par golubova tada najpoznatijem golubaru u Orahovcu žudeći da izvuče mlade od najbolje sorte. I zbog tolike ljubavi prema svom hobiju koja je vremenom prerastala u bolesnu opsesiju, on je učinio nešto zbog čega je godinama brujala čitava mahala. Ubio je čoveka.
Naime, dok je pokušavao da ukrade par najboljih golubova u gluvo doba noći, gazda golubarnika ga je čuo, iskočio iz svog kreveta i uhvatio provalnika na delu. Pokušavajući da ga zaustavi u krađi, čovek je počeo da nasrće na mladog golubara. Bujar je verovatno u panici izvukao nož, izbo domaćina nekoliko puta u stomak, uzeo ono po šta je došao i pobegao. Nikada nije uhvaćen, niti je odležao zatvorsku kaznu za ovaj zločin. On sam o tome slabo govori, gotovo nikako. Legenda koja kruži po Orahovcu i okolini kaže da je Bujar iste te noći sa jednim rancem na leđima i parom ukradenih golubova pobegao u jedno malo selo u severozapadnoj Makedoniji blizu granice sa Albanijom, zvano Skudrinje. Tamo se skolnio na neko vreme. Proveo je deset godina u Makedoniji krijući se od krvne osvete. Jednog se dana vratio u kasabu. Meštani ga nisu ništa zapitkivali. Neki su se čak pravili da ga ne prepoznaju. Vladala je neka nelagoda u ljudima kada ga susretnu na ulici. „Mazlum“ govorili su starosedeoci šapatom kada bi Bujar prošao kroz mahalu… „šta je bio spreman uraditi čoveku zbog golubova. Nije on načisto sa Allahom. Sihirbaz je bacio na njega čini, vallahi mi“.
Bujar to nije primećivao niti su ga tračarije interesovale. Imao je nekoliko prijatelja u čajdžinici sa kojima je danonoćno pričao o golubovima, i koji su ga posećivali kao i on njih. Najbitnije od svega je to da je on znao stvari. Niko ne zna kako, ali je taj čovek bio obavešten o svemu, šta god da se događalo u gradu ili okolini. Neki su čak sumnjali da je pripadnik neke kriminalne grupe, dok su drugi govorili da je postao „policijski čovek“ te na taj način dolazili do zaključaka da je jedino tako uspeo da zaobiđe robiju i ne odsluži kaznu za ubistvo.
Jedno je bilo sigurno, Bujar Ahmeti bio je nemušti telal grada Orahovca, ljubitelj orijentalnog leta koji obrazuju đulije i duneci na plavom nebu, kao i poznanik lokalnog hodže Velije.
Vezivala ih je čudna neka nit…. meštani se nisu mogli načuditi šta to ugledni Velija radi sa ludim Bujarom Ahmetijem, i koju zajedničku temu imaju za razogovor ova dva insana.
Viđali su ih ljudi kako u vreme akšama šetaju sokacima sa rukama na leđima… i tako šetajuću, vodili su neke duge i dubokoumne razgovore do kasno u noć. Čovek od Kitaba(Knjige) i čovek od meraka. Čovek od halala i čovek od harama. Velija Ibraimi i Bujar Ahmeti.
„Selam alejkum we rahmetullahi we berekatuhu, Bujar hadžija“ – uzviknu hodža Velija pa uplaši Bujara koji je u tom trenutku zatvarao golubarnik i kroz mrežicu na vratima prebrojavao svoje jato.
„Alejkumu selam Velija efendija. Otkud vi sabajle kod mene u avliji?“
„Znaš ti moj Bujar da slabo spavam zadnje vreme. Neće Allah da mi prevuče san preko očiju. Drži me budnog iz nekog razloga koji ne mogu da dokučim nikako, koliko god razbijao glavu teškim mislima po čitave noći.“
„Eh, znam kako je to. I mene ponekad muči nesanica Velija efendija.“
„Uh, izvini Bujar. Umalo da zaboravim da ti predstavim mog prijatelja iz studentskih dana koji mi je došao u posetu iz Turske. Emid Mahmutoglu.“
Emid nazva selam Bujaru Ahmetiju, ovaj mu otpozdravi, pa se rukovaše.
Neko vreme Bujar je odmeravao tog čudno visokog Turčina, pa kao da se prenu iz sna pozva ih unutra na kafu.
„Hajte bujrum…. izvinite na neredu, ali znate, ja sam samac. Objasni efendija čoveku, pošto ja ne znam turski, da živim sam i da nemam ženu koja bi mi pomagala oko kućnih poslova, da se čovek ne uvredi estagfirullah.“
„Nemoj da brineš Bujar…. ovo je pametan čovek. Razume on to. Ne moram ni da mu objašnjavam. Dao mu je Allah dragi uši i oči, a i bistar um mašallah, pa iako ne razume naš jezik, sve on to shvata.“
Uđoše u kuću i domaćin ih smesti na udobnu sećiju pa ode da zakuva kafu.
Ubrzo se vrati sa džezvom, fildžanima i kockicama šećera. Kako se čuo prvi srk kroz kocku šećera među zubima, tako poteče i težak muabet. Bujar je pušio cigaretu za cigaretom dok mu je hodža Velija prepričavao svrhu njihovog dolaska kod njega ovako rano. Videlo se da mu nije padala drago ova poseta što je više slušao ispredanje njegovog prijatelja hodže. Krivio je lice, brisao znojno čelo, pravio razne grimase…. dok je za sve to vreme Emid ćutao, nestrpljivo srkao kafu i čudio se jeziku na kome su govorili ovi ljudi koji su sedeli pored njega a koji su mu ujedno bili jedina nada i uteha u svom tom ludilu koje ga je snašlo u poslednjih desetak dana njegovog života. Ovo mu je bio treći dan na Kosovu. Prva dva dana su prošla u razogovorima sa hodžom Velijom, kao i u pravljenju planova gde, kada i kako početi sa potragom. I kao što je bilo i očekivano, prvi čovek za koga mu je hodža rekao da ga trebaju posetiti, jer on sigurno zna nešto o tim terorističkim kampovima ako ih uopšte i ima ovde u Orahovcu, bio je Bujar Ahmeti. Sada je sedeo u njegovoj kući na šiljtetu i molio u sebi Boga da mu je sin živ i da je ovde negde na Kosovu. Koliko god se trudio da dokuči bar poneku reč iz njihovog razogovora, to mu nije polazilo za rukom. Razumeo je samo onih par arapskih i turskih reči koje su se posle otomanskih osvajanja odomaćile na gotovo čitavom Balkanu, pa tako i među kosovskim Albancima. Velija je mnogo više govorio nego čovek kod koga su došli, i to je Emidu ulivalo nadu. Pokušavao je kroz grimase i gestikulaciju da upozna tog čoveka. I sve što ga je više posmatrao, sve se više gubio. Četvrtasta glava, donja vilica malo izbačenija, izbrijano lice, zelene oči, proćelav….. u trenutcima ga je hvatala nesvestica.
Hodža Velija spazi da njegovom prijatelju nije dobro i dade znak očima Bujaru da donese vode i poprska gosta. Bujar otrča i vrati se sa čašom vode, pa je sunu gostu u lice. To zaprepasti Emida i povrati ga kao hladan tuš. On poče na turskom da se izvinjava, prvo Veliji pa onda i golubaru, pa upita gde je kupatilo da se dovede u red. Velija reče Bujaru da uputi gosta do kupatila i za trenutak ostade sam u sobi.
Uh, ko zna šta je njemu u glavi sada. Allahu dragi, olakšaj muke tom čoveku. Ti sve vidiš i sve znaš…. olakšaj mu iskušenja koja stavljaš pred njega da ispitaš njegov din i iman. Allahumme ini es'eluke-l-afije.
„Amin“- reče Bujar i prenu hodžu Veliju iz molitve. „Divna dova hodža, meni jedna od dražih. Volim nju da učim pred spavanje“.
„Kako je Emid?“
„Bolje, eno ga u kupatilu umiva se. Ovo što sam čuo nisu nimalo naivne stvari moj Velija. Ne znam odakle tom čoveku te informacije, ali iskreno ti moram reći, moj ti je savet da ga odgovoriš od dalje potrage. Ako je to ono na šta mislim, onda bolje da se ne igrate sa đavolom. Mogli bi da nastradate“.
„Šta? Šta ti misliš, govori Bujar!“- ustade hodža i uhvati za ramena domaćina.
„Ja mislim, Velija efendija, da je on u pravu. Čuo sam da ima nekih kampova u okolini grada.
Ispričao mi je to jedan švercer iz Đakovice. Kaže da dovoze kamionima neku decu i da ih treniraju tamo. Nisam mu verovao tada. Onda sam jednog dana uzeo da šetam…. znaš ono kad mene uhvate muke, pričao sam ti efendija, ono kad počne da me muči savest što sam uradio ono onom čoveku…. e, i tako ti ja šetam, šetam i naiđem na grupu ljudi kod…“
„Evo me Velija džan. Dobro sam sada“- uđe Emid u sobu i prekinu Bujara usred rečenice.
„Neka si nam ti došao, i hvala Allahu da ti je bolje“-odgovori mu hodža Velija na turskom, pa onda reče Bujaru na albanskom da će se naći sutra posle akšam namaza da mu završi priču, jer će Emid shvatiti da nešto nije kako treba ako sada nastave razgovor. Veruje da je ionako počeo da sumnja nešto, jer su obojica bili napeti i rastrojeni, a i u položaju kao da će svakog trenutka udariti jedan na drugoga.
„Šta kaže ovaj gospodin, ima li neke informacije?“- upita Emid Veliju.
„Možda može da pomogne, ali sada ima nekih obaveza, mora odmah da ide, pa ćemo se sresti u džamiji na džuma namazu prekosutra kada ćemo nastaviti ovaj razgovor. A i tebi je bolje da idemo kući, malo da prilegneš dok nam ja spremim da pojedemo nešto.“
„Peki, peki(na turskom jeziku „dobro“.)“- uzvrati Emid svom prijatelju i krenu da se obuva.
„Sutra posle akšama obazevno da si se nacrtao na našem mestu“- reče hodža Velija Bujaru dok ih je ovaj pratio ka izlazu.
„Hoću efendija.“-uzvrati mu golubar.
Dok su odlazili niz ulicu, Bujar ih je posmatrao i razmišljao o onome što se upravo dogodilo.
„Ee, Allahu moj, nekad mi je drago što me nisi obasuo roditeljskom blagodeti u ovo ludo vreme“- pomisli u sebi golubar pa zatvori svoju kapiju i zamine u kuću.
Srđan Sekulić
