8.
niču spomenici sna
dna
izviru reke
reči
nedovršenih
slutnji
u postanje
u trag sreće
umire dan nad mnom
isčekujem da udahneš
ja dajem svoj
ne žaleći
da zamrem
neprimetno
sasvim mirno
prepuštam te njoj
ne prihvataš
moje nesavršenstvo
čak ni samog sebe
13.
mogla bih kost da ti dam
noć da ne snim
dok bdim
iznad tela tvog
hod da izgubim
pak ne žalim da puzim
a ne molim
niti znam moliti
koga sem sebe i boga
pogledaj
znaš li ja bih
čupala bih krila sebi
let tvoj videla nebi
oči ti mogu dati
a hoćeš li njima videti
znati
imati
svevid
ko je rekao
da ja ne mogu
da te oborim s nogu
srce bih ti dala
i već jesam dok
jecam
sama u tmini
ti imaš nju nisi sam
znam dala bih ti
srce
oseti bar na tren
koliko si moj voljen
25.
kada zagrizeš to što jesi
nisi
to što od tebe traže
ne čuvši
srce zapomaže
ne veruj
otresi
pogledaj lažu
kinje te
a zapomažu
ogrezli u pravilu
a pravila i nema
zagrizeš mukom sažvaćeš
ne gutaš
pljuneš
zapljuneš tačku do koje stižeš
Marija Maca Obrovački
