8.
niču spomenici sna
dna
izviru reke
reči
nedovršenih
slutnji
u postanje
u trag sreće
umire dan nad mnom
isčekujem da udahneš
ja dajem svoj
ne žaleći
da zamrem
neprimetno
sasvim mirno
prepuštam te njoj
ne prihvataš
moje nesavršenstvo
čak ni samog sebe