*
Dani su sedišta autobusa
Rekao sam ti
ovaj grad je kao bolestan čovek
koji odbija da ode doktoru
A mi
Mi smo glečeri mladosti
u okeanu želja
Iza svakog našeg koraka
izrasta po jedan vir
Iz svakog našeg nokta
iskaču varnice
Bežimo od ljudi
Čuvamo boce sa kiseonikom
za svaki razgovor duži od petnaest minuta
Nosimo pištolje za naša uverenja
Mi zaboravljamo zašto smo umorni
I grlimo ekrane
Uštogljene osmehe u plastičnim okvirima
Godišnja doba
ostavljamo na noćnom stočiću
Noću strahove pokrivamo
debelim jorganom
Iz radijatora psi cvile
Naši zagrljaji nadžive tirane
Izlazimo na terasu i jedemo
Mesec kašikom
*
Dve godine sam imao
kada me je otac mojih
trenutnih godina
nosio u naručju
Kako me samo to plaši
I odjednom mi se grad činio manjim
Mora da su izgradili nove zgrade
Sigurno su banke
Banke i kladionice
Druga su to vremena bila kažem sebi
Za dve godine poraste beba
ili se izgubi čovek
A izgubljene ljude posle toliko
vremena obično proglase mrtvima
Crni upitnici mi poleteli oko glave
Mislio sam da ću do sad
znati ko sam
Mislio sam da mi usta neće biti
puna peska
Na ulasku u zgradu naišao sam na psa
kako gleda u daljinu
Mogu da se zakunem da je imao
ozbiljniji pogled na buducnost
od mene
Ulazim u stan
kao stara fotelja koju je neko
pokupio sa ulice
Umivam se i u ogledalu
vidim svog oca
Strah
Video sam ga kako se
šeta sa dedom
Vukao je autić vezan konopcem
Video sam ga
jednom rukom nedvojiv od predaka
dok mu iz druge izrasta korenje
Noževi su mu ispadali iz usta
kada je čuo sirenu vatrogasnih kola
I suze su mu potekle
Tolike da bi neko rekao da je
čovečanstvo nastalo
na ušću njegovih obrva
I nije bilo boja sem crvene
i nije bilo ničega sem vode
Preplivao sam reke
pružio mu ruku
i rekao mu
Ne brini se
Došli su da ugase poslednji
plamen mog detinjstva
Miloš Markov
